1. Мојсијева 49
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kulish and Puluj Bible (1905)
1После сазва Јаков синове своје и рече: Скупите се да вам јавим шта ће вам бити до послетка.
1І прикликав Яков сини свої і каже:
2Скупите се и послушајте, синови Јаковљеви, послушајте Израиља оца свог.
2Ой синове Якова! Скуптеся докупи, та послухайте, що скаже вам отець Ізраїль.
3Рувиме, ти си првенац мој, крепост моја и почетак силе моје; први господством и први снагом.
3Ти, мій первенче, Рубене, сило моя перва! Ти й поважен, ти й потужен, всїх ти переважив,
4Навро си као вода; нећеш бити први; јер си стао на постељу оца свог и оскврнио је легав на њу.
4Та филюєшся водою, задню пасти будеш; лїг бо на отецьке ложе, ложе ти зневажив, і зневажив і споганив батькову постелю!
5Симеун и Левије, браћа, мачеви су им оружје неправди.
5Симеоне й ти Левію! Браттє ви між браттєм, та сестра знаряддє в зрадї кривдї стала.
6У тајне њихове да не улази душа моја, са збором њиховим да се не саставља слава моја; јер у гневу свом побише људе, и за своје весеље покидаше волове.
6Не ввійду я в вашу раду, поки й тху тихого, і до змови не пристану серцем чистим, чесним. Бо вони людей в завзяттї мучили, вбивали, в безумі свойму терзали навіть і скотину.
7Проклет да је гнев њихов, што беше нагао, и љутина њихова, што беше жестока; разделићу их по Јакову, и расућу их по Израиљу.
7Проклинаю їх нелюдське дике їх завзяттє; їх в Ізраїлї розсїю, звергну у Якові.
8Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја, а рука ће ти бити за вратом непријатељима твојим, и клањаће ти се синови оца твог.
8Юда! Тебе возхвалить рідне браттє ревно, і вклонятись тобі будуть батька твого дїти.
9Лавићу Јуда! С плена си се вратио, сине мој; спусти се и леже као лав и као љути лав; ко ће га пробудити?
9Юда левчук голодний; ситим будеш, синку, і хижацтвом пійдеш в гору; левом опочинеш: Мов той лев заляжеш спати, страшен, як левиця; хто зосьмілиться збудити, сон його стрівожить?
10Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође Онај коме припада, и Њему ће се покоравати народи.
10В Юди не похитнеться берло між колїньми, докіль мир постане в людях, чаяннє в народах.
11Веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе од магарице своје; у вину пере хаљину своју и огртач свој у соку од грожђа.
11В виноградї він привяже знїжене ослятко, у найкращому, ослицї мазану дитину. У винї одежу виправ, платтє у червонім.
12Очи му се црвене од вина и зуби беле од млека.
12Од вина потуманїли ясні очі в його, од молока побілїли в його ситі зуби.
13Завулон ће живети покрај мора и где пристају лађе, а међа ће му бити до Сидона.
13Зебулон седить над морем, судна знай вітає; його слуги пробувати будуть і в Сидонї.
14Исахар је магарац јак у костима, који лежи у тору,
14Іссахар — осел костлявий між двома хлївами.
15И виде да је почивање добро и да је земља мила, сагнуће рамена своја да носи, и плаћаће данак.
15Бачить, що в землї родющій люба річ спочити; і на паньщинї гне спину під тягар, працює.
16Дан ће судити свом народу, као једно између племена Израиљевих.
16Дан свій люд судити буде, рід свій в Якові.
17Дан ће бити змија на путу и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњ на узнако.
17Дан лежати на дорозї гадиною буде. Вкусить він коня за ногу, скине й їздеця він; навпаки впаде злякавшись, у сїдлї не всидить.
18Господе, Тебе чекам да ме избавиш.
18На твою вповаю поміч, Господе, мій Боже!
19А Гад, њега ће војска савладати; али ће најпосле он надвладати.
19Гад — напре на його військо, він побє потужне.
20У Асира ће бити обилата храна, и он ће давати сласти царске.
20Ассер у життї роскішнім їсти ме хлїб з туком, ласощі царські усїм він вистачати буде.
21Нефталим је кошута пуштена, и говориће лепе речи.
21Нафталїй гіллє розкине пишним дубом.
22Јосиф је родна грана, родна грана крај извора, којој се огранци раширише сврх зида.
22Йосиф же, се вітка добра з дерева, що родить над криницею, да й стеле яблука по муру.
23Ако га и уцвелише љуто и стрељаше на њ, и бише му непријатељи стрелци,
23Нацїлялись в його з лука, стрелили, та лук свій
24Опет оста јак лук његов и ојачаше мишице руку његових од руку јаког Бога Јаковљевог, одакле поста пастир, камен Израиљу,
24Він удержав у потузї. Руцї не послабли.
25Од силног Бога оца твог, који ће ти помагати, и од Свемогућег, који ће те благословити благословима озго с неба, благословима оздо из бездана, благословима од дојака и од материце.
25Всемогущий благодатно, синку, тебе кропить з неба гарними дощами, із землї годує.
26Благослови оца твог надвисише благослове мојих старих сврх брда вечних, нека буду над главом Јосифовом и над теменом одвојеног између браће.
26Ті ж бо всї благословення, що дознав отець твій, взяли гору над горами, вічними холмами. Ой нехай же на голову всї Йосифові зійдуть і на тїмє осяйного князя між братами!
27Венијамин је вук грабљиви, јутром једе лов, а вечером дели плен.
27Бенямин, се в нас вовцюга, наситу не знає; вранцї — він жере поживу, в вечір — здобич дїлить.
28Ово су дванаест племена Израиљевих, и ово им отац изговори кад их благослови, свако благословом његовим благослови их.
28Усе це дванайцятеро поколїнь Ізрайлевих, і се промовив до них отець і благословив їх кожного, по благословенню його благословив їх.
29Потом им заповеди и рече им: Кад се приберем к роду свом, погребите ме код отаца мојих у пећини која је на њиви Ефрона Хетејина,
29І заповідав їм, і каже їм: Я пригорнусь до народу мого. Поховайте мене з отцями моїми в печері, що на полї Ефроновому Гетієвому,
30у пећини која је на њиви макпелској према Мамрији у земљи хананској, коју купи Аврам с њивом у Ефрона Хетејина да има свој гроб.
30В печері, що на полї Макпелевому, що перед Мамрійщиною в Канаан землї, що купив Авраам у Ефрона Гетія у державу на гробовище.
31Онде погребе Аврама и Сару жену његову, онде погребоше Исака и Ревеку жену његову, и онде погребох Лију.
31Там поховано Авраама й Сарру, жону його; там поховано Ізаака й Ребеку, жену його, і там поховав я Лею.
32А купљена је њива и пећина на њој у синова Хетових.
32Куплене поле й печера на йому в синів Гетових.
33А кад изговори Јаков заповести синовима својим, диже ноге своје на постељу, и умре, и прибран би к роду свом.
33І переставши Яков чинити заповіт синам своїм, простягнув нозї свої на постелї і розлучивсь із душею, та й пригорнувсь до народу свого.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.