Лука 15
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Clementine Vulgate, 1598
1И приближаваху се к Њему сви цариници и грешници да Га чују.
1Erant autem appropinquantes ei publicani, et peccatores ut audirent illum.
2И викаху на Њега фарисеји и књижевници говорећи: Овај прима грешнике и једе с њима.
2Et murmurabant pharisæi, et scribæ, dicentes: Quia hic peccatores recipit, et manducat cum illis.
3А Он им каза причу ову говорећи:
3Et ait ad illos parabolam istam dicens:
4Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе?
4Quis ex vobis homo, qui habet centum oves, et si perdiderit unam ex illis, nonne dimittit nonaginta novem in deserto, et vadit ad illam quæ perierat, donec inveniat eam?
5И нашавши дигне је на раме своје радујући се,
5Et cum invenerit eam, imponit in humeros suos gaudens:
6и дошавши кући сазове пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену.
6et veniens domum convocat amicos et vicinos, dicens illis: Congratulamini mihi, quia inveni ovem meam, quæ perierat.
7Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.
7Dico vobis quod ita gaudium erit in cælo super uno peccatore pœnitentiam agente, quam super nonaginta novem justis, qui non indigent pœnitentia.
8Или која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свеће, и не помете куће, и не тражи добро док не нађе?
8Aut quæ mulier habens drachmas decem, si perdiderit drachmam unam, nonne accendit lucernam, et everrit domum, et quærit diligenter, donec inveniat?
9И нашавши сазове другарице и суседе говорећи: Радујте се са мном: ја нађох динар изгубљени.
9Et cum invenerit convocat amicas et vicinas, dicens: Congratulamini mihi, quia inveni drachmam quam perdideram.
10Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијима за једног грешника који се каје.
10Ita, dico vobis, gaudium erit coram angelis Dei super uno peccatore pœnitentiam agente.
11И рече: Један човек имаше два сина,
11Ait autem: Homo quidam habuit duos filios:
12и рече млађи од њих оцу: Оче! Дај ми део имања што припада мени. И отац им подели имање.
12et dixit adolescentior ex illis patri: Pater, da mihi portionem substantiæ, quæ me contingit. Et divisit illis substantiam.
13И потом до неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у далеку земљу; и онамо просу имање своје живећи беспутно.
13Et non post multos dies, congregatis omnibus, adolescentior filius peregre profectus est in regionem longinquam, et ibi dissipavit substantiam suam vivendo luxuriose.
14А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи.
14Et postquam omnia consummasset, facta est fames valida in regione illa, et ipse cœpit egere.
15И отишавши приби се код једног човека у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње.
15Et abiit, et adhæsit uni civium regionis illius: et misit illum in villam suam ut pasceret porcos.
16И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше.
16Et cupiebat implere ventrem suum de siliquis, quas porci manducabant: et nemo illi dabat.
17А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади!
17In se autem reversus, dixit: Quanti mercenarii in domo patris mei abundant panibus, ego autem hic fame pereo !
18Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби,
18surgam, et ibo ad patrem meum, et dicam ei: Pater, peccavi in cælum, et coram te:
19и већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника.
19jam non sum dignus vocari filius tuus: fac me sicut unum de mercenariis tuis.
20И уставши отиде оцу свом. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га.
20Et surgens venit ad patrem suum. Cum autem adhuc longe esset, vidit illum pater ipsius, et misericordia motus est, et accurrens cecidit super collum ejus, et osculatus est eum.
21А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој.
21Dixitque ei filius: Pater, peccavi in cælum, et coram te: jam non sum dignus vocari filius tuus.
22А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.
22Dixit autem pater ad servos suos: Cito proferte stolam primam, et induite illum, et date annulum in manum ejus, et calceamenta in pedes ejus:
23И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.
23et adducite vitulum saginatum, et occidite, et manducemus, et epulemur:
24Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити.
24quia hic filius meus mortuus erat, et revixit: perierat, et inventus est. Et cœperunt epulari.
25А син његов старији беше у пољу, и долазећи кад се приближи кући чу певање и подвикивање.
25Erat autem filius ejus senior in agro: et cum veniret, et appropinquaret domui, audivit symphoniam et chorum:
26И дозвавши једног од слугу запита: Шта је то?
26et vocavit unum de servis, et interrogavit quid hæc essent.
27А он му рече: Брат твој дође; и отац твој закла теле угојено, што га је здравог видео.
27Isque dixit illi: Frater tuus venit, et occidit pater tuus vitulum saginatum, quia salvum illum recepit.
28А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.
28Indignatus est autem, et nolebat introire. Pater ergo illius egressus, cœpit rogare illum.
29А он одговарајући рече оцу: Ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповести, па мени никад ниси дао јаре да бих се провеселио са својим друштвом;
29At ille respondens, dixit patri suo: Ecce tot annis servio tibi, et numquam mandatum tuum præterivi: et numquam dedisti mihi hædum ut cum amicis meis epularer.
30а кад дође тај твој син који ти је имање просуо с курвама, заклао си му теле угојено.
30Sed postquam filius tuus hic, qui devoravit substantiam suam cum meretricibus, venit, occidisti illi vitulum saginatum.
31А он му рече: Сине! Ти си свагда са мном, и све је моје твоје.
31At ipse dixit illi: Fili, tu semper mecum es, et omnia mea tua sunt:
32Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.
32epulari autem, et gaudere oportebat, quia frater tuus hic mortuus erat, et revixit; perierat, et inventus est.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.