1. Самуилова 20
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Cornilescu Bible (1924), Cyrillic script
1А Давид побеже из Најота у Рами, и дође и рече Јонатану: Шта сам учинио? Каква је кривица моја? И шта сам згрешио оцу твом, те тражи душу моју?
1Давид а фуӂит дин Наиот, де лынгэ Рама. С-а дус ла Ионатан ши а зис: „Че-ам фэкут еу? Каре есте нелеӂюиря мя, каре есте пэкатул меу ынаинтя татэлуй тэу, де вря сэ-мь я вяца?”
2А он му рече: Сачувај Боже! Нећеш ти погинути. Ево отац мој не чини ништа, ни велико ни мало, а да мени не каже; а како би то тајио од мене отац мој? Неће то бити.
2Ионатан й-а рэспунс: „Феряскэ Думнезеу! Ну вей мури. Татэл меу ну фаче ничун лукру, фие маре, фие мик, фэрэ сэ-мь дя де штире. Пентру че мь-ар аскунде ел лукрул ачеста? Ну есте нимик.”
3А Давид заклињући се опет рече: Отац твој зна добро да сам нашао љубав у тебе, па вели: Не треба да дозна за ово Јонатан, да се не ожалости. Али тако жив био Господ и тако жива била душа твоја, само је један корак између мене и смрти.
3Давид а зис ярэшь, журынд: „Татэл тэу штие бине кэ ам кэпэтат тречере ынаинтя та ши ва фи зис: ‘Сэ ну штие Ионатан, кэч с-ар ынтриста.’ Дар виу есте Домнул ши виу есте суфлетул тэу кэ ну есте декыт ун пас ынтре мине ши моарте.”
4А Јонатан рече Давиду: Шта жели душа твоја? Ја ћу ти учинити.
4Ионатан а зис луй Давид: „Пентру тине вой фаче тот че вей вря.”
5И Давид рече Јонатану: Ево сутра је младина, кад треба с царем да једем, пусти ме дакле да се сакријем у пољу до треће вечери.
5Ши Давид й-а рэспунс: „Ятэ кэ мыне есте лунэ ноуэ ши ар требуи сэ шед сэ мэнынк ку ымпэратул; ласэ-мэ сэ мэ дук ши сэ мэ аскунд ын кымпий пынэ ын сяра зилей а трея.
6Ако запита за ме отац твој, ти реци: Врло ми се молио Давид да отрчи у Витлејем град свој, јер је онде годишња жртва свега рода његовог.
6Дакэ татэл тэу ва бэга де сямэ липса мя, сэ-й спуй: ‘Давид м-а ругат сэ-л лас сэ се дукэ пынэ ла Бетлеем, ын четатя луй, пентру кэ аколо се адуче пентру тоатэ фамилия о жертфэ де песте ан.’
7Ако каже: Добро, биће миран слуга твој; ако ли се разгневи, знај да је зло наумио.
7Ши дакэ ва зиче: ‘Бине!’ атунч робул тэу н-аре нимик де темут, дар, дакэ-л ва апука мыния, сэ штий кэ пеиря мя есте лукру хотэрыт дин партя луй.
8Учини, дакле, милост слузи свом, кад си веру Господњу ухватио са слугом својим; ако је каква кривица на мени, убиј ме сам, јер зашто би ме водио к оцу свом?
8Аратэ-ць дар драгостя пентру робул тэу, кэч ай фэкут ку робул тэу ун легэмынт ынаинтя Домнулуй. Ши дакэ есте врео нелеӂюире ын мине, я-мь ту вяца. Де че сэ мэ май дучь пынэ ла татэл тэу?”
9А Јонатан му рече: Боже сачувај; јер да дознам да је отац мој наумио зло да те задеси, зар ти не бих јавио?
9Ионатан й-а зис: „Департе де тине гындул сэ ну-ць дау де штире дакэ вой афла кэ пеиря та есте лукру хотэрыт дин партя татэлуй меу ши аменинцэ сэ те ажунгэ!”
10А Давид рече Јонатану: Ко ће ми јавити ако ти отац одговори шта је зло?
10Давид а зис луй Ионатан: „Чине-мь ва да де штире дакэ татэл тэу ць-ар рэспунде ку асприме?”
11А Јонатан рече Давиду: Ходи да изађемо у поље. И изиђоше обојица у поље.
11Ши Ионатан а зис луй Давид: „Вино, сэ ешим пе кымп.” Ши ау ешит амындой пе кымп.
12И Јонатан рече Давиду: Господе Боже Израиљев! Кад искушам оца свог сутра у ово доба или прекосутра, и буде добро по Давида, ако не пошаљем к теби и не јавим ти,
12Ионатан а зис луй Давид: „Яу мартор пе Домнул Думнезеул луй Исраел кэ вой черчета де апроапе пе татэл меу мыне сау поймыне ши, де ва гынди бине де Давид,
13нека Господ учини тако Јонатану и тако нека дода. Ако ли отац мој буде наумио да ти учини зло, ја ћу ти јавити, и оправићу те, и отићи ћеш с миром; и Господ нека буде с тобом као што је био с оцем мојим.
13Домнул сэ Се поарте ку Ионатан ку тоатэ аспримя, дакэ ну вой тримите пе нимень сэ-ць дя де штире! Дакэ татэл меу ва гэси ку кале сэ-ць факэ рэу, ярэшь ыць вой да де штире ши те вой лэса сэ плечь, ка сэ те дучь ын паче, ши Домнул сэ фие ку тине кум а фост ку татэл меу!
14А и ти, докле сам жив, чинићеш мени милост Господњу да не погинем;
14Дакэ вой май трэи, сэ те порць фацэ де мине ку о бунэтате ка а Домнулуй ши, дакэ вой мури,
15и нећеш ускратити милости своје дому мом довека, ни онда кад Господ истреби све непријатеље Давидове са земље.
15сэ ну ыць ындепэртезь ничодатэ бунэтатя фацэ де каса мя, нич кяр кынд Домнул ва нимичи пе фиекаре дин врэжмаший луй Давид де пе фаца пэмынтулуй.
16Тако Јонатан учини веру с домом Давидовим говорећи: Господ нека тражи из руку непријатеља Давидових.
16Кэч Ионатан а фэкут легэмынт ку каса луй Давид! Домнул сэ Се рэзбуне пе врэжмаший луй Давид!”
17И још закле Јонатан Давида љубављу својом к њему, јер га љубљаше као своју душу
17Ионатан а ынтэрит ши май мулт фацэ де Давид драгостя пе каре о авя пентру ел, кэч ыл юбя ка пе суфлетул луй.
18Потом рече му Јонатан: Сутра је младина, и питаће се за те, јер ће твоје место бити празно.
18Ионатан й-а зис: „Мыне есте лунэ ноуэ; се ва бэга де сямэ липса та, кэч локул тэу ва фи гол.
19А ти чекај до трећег дана, па онда отиди брзо и дођи на место где си се био сакрио кад се ово радило, и седи код камена Езила.
19Сэ те коборь а трея зи пынэ ын фундул локулуй ын каре те аскунсесешь ын зиуа кынд ку ынтымпларя ачея ши сэ рэмый лынгэ пятра Езел.
20А ја ћу бацити три стреле украј тог камена, као да гађам белегу.
20Еу вой траӂе трей сэӂець ынспре пятра ачаста, ка ши кынд аш лови ла цинтэ.
21И ево послаћу момка говорећи му: Иди, нађи стреле. Ако кажем момку: Ето стреле су за тобом овамо ближе, дигни их; тада дођи, добро је по те, и неће ти бити ништа, тако жив био Господ!
21Ши вой тримите ун тынэр ши-й вой зиче: ‘Ду-те де гэсеште сэӂециле!’ Дакэ-й вой зиче: ‘Ятэ кэ сэӂециле сунт динкоаче де тине, я-ле!’ атунч сэ вий, кэч есте паче пентру тине ши н-ай сэ те темь де нимик, виу есте Домнул!
22Ако ли овако кажем момку: Ето стреле су пред тобом, тамо даље; онда иди, јер те Господ шаље.
22Дар, дакэ вой зиче тынэрулуй: ‘Ятэ кэ сэӂециле сунт динколо де тине’, атунч сэ плечь, кэч Домнул те тримите.
23А за ове речи што рекосмо ја и ти, ево, Господ је сведок између мене и тебе довека.
23Домнул есте мартор пе вечие пентру кувынтул пе каре ни л-ам дат унул алтуя.”
24Потом се Давид сакри у пољу; и дође младина, и цар седе за сто да једе.
24Давид с-а аскунс ын кымп. А венит луна ноуэ ши ымпэратул а луат лок ла оспэц ка сэ мэнынче.
25А кад цар седе на своје место, по обичају на место код зида, Јонатан уста, а Авенир седе до Саула, а место Давидово беше празно.
25Ымпэратул а шезут ка де обичей пе скаунул луй, лынгэ перете. Ионатан с-а скулат ши Абнер а шезут лынгэ Саул, дар локул луй Давид а рэмас гол.
26И Саул не рече ништа онај дан, јер мишљаше, догодило му се штагод, те није чист, зацело није чист.
26Саул н-а зис нимик ын зиуа ачея, „кэч”, зичя ел, „с-а ынтымплат: ел ну есте курат, негрешит ну есте курат”.
27А сутрадан, други дан месеца, опет беше празно место Давидово, а Саул рече Јонатану сину свом: Зашто син Јесејев не дође на обед ни јуче ни данас?
27А доуа зи, зиуа а доуа а луний ной, локул луй Давид ера тот гол. Ши Саул а зис фиулуй сэу Ионатан: „Пентру че н-а венит фиул луй Исай ла масэ нич ерь, нич азь?”
28А Јонатан одговори Саулу: Врло ме је молио Давид да отиде до Витлејема,
28Ионатан а рэспунс луй Саул: „Давид мь-а черут вое сэ се дукэ ла Бетлеем.
29рекавши: Пусти ме, јер породица наша има жртву у граду, и сам ми је брат заповедио; ако сам, дакле, нашао милост пред тобом, да отидем и видим браћу своју. Зато није дошао на царев обед.
29Ел а зис: ‘Дэ-мь друмул, те рог, кэч авем ын четате о жертфэ де фамилие, ши фрате-меу мь-а спус лукрул ачеста, деч, дакэ ам кэпэтат тречере ынаинтя та, дэ-мь вое сэ мэ дук ын грабэ сэ-мь вэд фраций.’ Пентру ачея н-а венит ла маса ымпэратулуй.”
30Тада се разгневи Саул на Јонатана, те му рече: Неваљали и непослушни сине! Зар ја не знам да си изабрао сина Јесејевог себи на срамоту и на срамоту својој неваљалој мајци?
30Атунч, Саул с-а апринс де мыние ымпотрива луй Ионатан ши й-а зис: „Фиу рэу ши неаскултэтор, ну штиу еу кэ ць-ай луат ка приетен пе фиул луй Исай, спре рушиня та ши спре рушиня мамей тале?
31Јер, докле је жив син Јесејев на земљи, нећеш се утврдити ни ти ни царство твоје; зато пошљи сада и доведи га к мени, јер је заслужио смрт.
31Кэч, кытэ време ва трэи фиул луй Исай пе пэмынт, ну ва фи линиште нич пентру тине, нич пентру ымпэрэция та. Ши акум тримите сэ-л кауте ши сэ ми-л адукэ, фииндкэ есте вредник де моарте.”
32А Јонатан одговори Саулу оцу свом и рече му: Зашто да се погуби? Шта је учинио?
32Ионатан а рэспунс татэлуй сэу, Саул, ши й-а зис: „Пентру че сэ фие оморыт? Че а фэкут?”
33Тада се Саул баци копљем на њ да га убије. Тада виде Јонатан да је отац његов наумио убити Давида.
33Ши Саул шь-а ындрептат сулица спре ел, ка сэ-л ловяскэ. Ионатан а ынцелес кэ ера лукру хотэрыт дин партя татэлуй сэу сэ омоаре пе Давид.
34И уста Јонатан од стола његовог, и ништа не једе други дан по младини; јер се забрину за Давида, што га отац осрамоти.
34С-а скулат де ла масэ ынтр-о мыние апринсэ ши н-а луат делок парте ла масэ ын зиуа а доуа а луний ной, кэч ера мыхнит дин причина луй Давид, пентру кэ татэл сэу ыл окэрысе.
35А кад би ујутру, изађе Јонатан у поље у време како беше уговорио с Давидом, и с њим једно момче.
35А доуа зи де диминяцэ, Ионатан с-а дус пе кымп ын локул ын каре се ынвоисе ку Давид ши ера ынсоцит де ун бэецаш.
36И рече момку свом: Трчи да ми нађеш стреле које ћу пустити. И момче отрча, а он пусти стрелу преко њега.
36Ел й-а зис: „Дэ фуга ши гэсеште сэӂециле пе каре ле вой траӂе.” Бэятул а алергат, ши Ионатан а трас о сэӂятэ каре а трекут динколо де ел.
37А кад дође момак до места куда беше застрелио Јонатан, викну Јонатан за момком говорећи: Није ли стрела даље напред?
37Кынд а ажунс бэятул ла локул унде ера сэӂята пе каре о трэсесе Ионатан, Ионатан а стригат дупэ ел: „Ятэ кэ сэӂята есте динколо де тине.”
38Још викну Јонатан за момком: Брже, не стој. И момак Јонатанов покупи стреле, и врати се господару свом.
38Й-а стригат ярэшь: „Юте, грэбеште-те, ну те опри!” Ши бэятул луй Ионатан а стрынс сэӂециле ши с-а ынторс ла стэпынул луй.
39Али момак не знаше ништа, само Јонатан и Давид знаху шта је.
39Бэятул ну штия нимик: нумай Ионатан ши Давид ынцелеӂяу лукрул ачеста.
40И Јонатан даде оружје своје момку који беше с њим, и рече му: Иди, однеси у град.
40Ионатан а дат бэятулуй армеле ши й-а зис: „Ду-те ши ду-ле ын четате.”
41И кад момак отиде, Давид уста с јужне стране и паде ничице на земљу, и поклони се три пута, и пољубише се, и плакаше обојица, а Давид особито.
41Дупэ плекаря бэятулуй, Давид с-а скулат дин партя де мязэзи, апой с-а арункат ку фаца ла пэмынт ши с-а ынкинат де трей орь. Чей дой приетень с-ау ымбрэцишат ши ау плынс ымпреунэ. Давид май алес се прэпэдя плынгынд.
42И рече Јонатан Давиду: Иди с миром, као што смо се заклели обојица именом Господњим рекавши: Господ да је сведок између мене и тебе и између мог семена и твог семена довека.
42Ши Ионатан а зис луй Давид: „Ду-те ын паче, акум кынд ам журат амындой ын Нумеле Домнулуй, зикынд: ‘Домнул сэ фие пе вечие ынтре мине ши тине, ынтре сэмынца мя ши сэмынца та!’” Давид с-а скулат ши а плекат, яр Ионатан с-а ынторс ын четате.
43И тако Давид уставши отиде, а Јонатан се врати у град.
no verse 43 in this text
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.