Ісаїї 33
Kulish and Puluj Bible (1905)Translation
Kulish and Puluj Bible (1905)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Горе тобі, пустошнику, що його не пустошено, (горе тобі) грабіжнику, що його не рабували! Бо, як скінчиш пустошити, то й тебе спустошать; а як скінчиш рабувати, то й тебе зрабують.
1Тешко теби, који пустошиш а тебе не пустоше, и који чиниш неверу а теби се не чини невера; кад престанеш пустошити, бићеш опустошен, кад престанеш чинити неверу, чиниће ти се невера.
2Господи, помилуй нас: на тебе вповаєм; будь нам правицею з раннього ранку, й нашим рятунком у нуждї!
2Господе, смилуј се на нас, Тебе чекамо; буди им мишица свако јутро, и спасење наше у невољи.
3Перед грозою голосу твого повтїкають народи; коли ти встанеш, розсїються невірні,
3Народи побегоше од јаке вике, расејаше се народи што се ти подиже.
4І будуть збірати добичу по вас, як гусїнниця збірає, кинуться на все, як сарана кидаєсь.
4И покупиће се плен ваш као што се купе гусенице, скочиће на њ као што скачу скакавци.
5Високий Господь, що живе на висотах; він сповнить Сион судом і справедливостю.
5Узвишен је Господ, јер настава на висини; напуниће Сион суда и правде.
6І настануть про тебе часи безпечні, богацтво спасення, мудростї й знання, а страх Господень буде скарбом твоїм.
6И тврђа времена твог, сила спасења твог биће мудрост и знање; страх Господњи биће благо твоје.
7Ось, потужні їх кричать на улицях, а посли примирні гірко плачуть.
7Ето, јунаци њихови вичу на пољу, и посланици мирни плачу горко:
8Стало пусто на дорогах, нема подорожних; поламав він умову, повалив місто — нїщо люде в його.
8Путеви опустеше, путници не путују; поквари уговор, одбаци градове, не мари за човека.
9Земля сумує, млїє; Ливан у стидї, завмірає; Сарон став, як пустиня, а Базан з Кармелем і листє втеряли.
9Земља тужи и чезне, Ливан се стиди и вене, Сарон је као пустиња, Васан и Кармил оголеше.
10Отже я тепер устану, говорить Господь, тепер піднімусь, здіймусь у гору.
10Сада ћу устати, вели Господ, сада ћу се узвисити, сада ћу се подигнути.
11Вагонїєте від сїна, — вродите солому; подих ваш — огонь, він же й пожере вас.
11Затруднећете сламом, родићете стрњику; гнев ваш прождреће вас као огањ.
12І тодї будуть погане, як горюща вапна, як порубана тернина, згорять ув огні.
12И народи ће бити као пећи кречне, изгореће огњем као трње посечено.
13Слухайте, далекі, що я задумав вчинити, та й ви, близькі, пізнайте силу мою.
13Слушајте који сте далеко шта сам учинио, и који сте близу познајте моћ моју.
14Затремтять грішники на Сионї; переляк огорне безбожних: хто ж зміж нас зможе жити коло огню, що все пожерає, хто з нас видержить коло вічного поломя?
14Грешници у Сиону уплашиће се, дрхат ће спопасти лицемере, и рећи ће: Ко ће од нас остати код огња који прождире? Ко ће од нас остати код вечне жеге?
15А вже ж тілько той, хто ходить в справедливостї й говорить правду; хто цурається наживи з грабежі; хто вдержує руки від підкупу, хто на задуми кріваві уші затикає, й закриває свої очі, щоб зла й не бачити,
15Ко ходи у правди и говори шта је право; ко мрзи на добитак од насиља; ко отреса руке своје да не прими поклон; ко затискује уши своје да не чује за крв, и зажима очи своје да не види зло;
16Такий жити ме, мов на висотах, мов за неприступними скелями схорониться; хлїб його йому подасться, й вода не зсякне в його.
16Он ће наставати на високим местима; градови на стенама биће му уточиште, хлеб ће му се давати, вода му неће недостајати.
17Очі твої побачать Царя в славі його, увидять землю далеку;
17Очи ће ти видети цара у красоти његовој, гледаће земљу далеку.
18Серце твоє буде тілько згадувати про страшне минуле: де той, що лїчив данину? де той, що робив перепись? де той, що розглядував башти?
18Срце ће твоје мислити о страху говорећи: Где је писар? Где бројач? Где је онај што прегледа куле?
19Не побачиш більше люду жорстокого з глухою недослухною мовою, з язиком чудовищним, невторопним.
19Нећеш видети жесток народ, народ који говори из дубина да се не разбира, у кога је језик мутав да се не разуме.
20Подивися на Сиона, — се місто сьвяточних зборів наших, а очі твої побачать Ерусалим, пробуток мирний, незрушимий намет; стовпи його нїколи нїхто не вирве, й нї одна поворозка не пірветься.
20Погледај на Сион, град празника наших; очи твоје нека виде Јерусалим, мирни стан, шатор, који се неће однети, коме се коље неће никада померити, и ниједно му се уже неће откинути.
21Там Господь великий у нас витає, замість рік та перекопів широких; туди не ввійде нїяке веслове судно, анї корабель не перейде.
21Него ће нам онде Господ велики бити место река и потока широких, по којима неће ићи лађа с веслима, нити ће велика лађа пролазити онуда.
22Бо Господь — суддя нам, Господь — законодавець нам, Господь царь наш; він спасе нас.
22Јер је Господ наш судија, Господ је који нам поставља законе, Господ је цар наш, Он ће нас спасти.
23Твої ж (Ассуре) линви послабли, не вдержать щогли, не натягують вітрила. А тодї настане велике паюваннє здобичі, навіть калїки будуть жакувати.
23Ослабише твоја ужа, не могу тврдо држати катарке своје ни разапети једра; тада ће се разделити велик плен, хроми ће разграбити плен.
24І нїхто з осадників не скаже: „я не здужаю‟, а людям, що там будуть жити, відпустяться всї гріхи їх.
24И нико од становника неће рећи: Болестан сам. Народу који живи у њему опростиће се безакоње.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.