Ісаїї 26
Kulish and Puluj Bible (1905)Translation
Kulish and Puluj Bible (1905)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1В той день буде в землї Юдиній ся пісня сьпіватись: Місто кріпке в нас; він спасеннє дав нам замість мурів і валів.
1Тада ће се певати ова песма у земљи Јудиној: Имамо тврд град; зидови су и опкоп спасење.
2Відчиняйте ворота, нехай ввійде народ праведний, що любить правду.
2Отворите врата да уђе народ праведни, који држи веру.
3Твердого духом хорониш ти в повному впокої, за те, що він на тебе вповає.
3Ко се Тебе држи, чуваш га једнако у миру, јер се у Тебе узда.
4Вповайте ж на Господа повіки, бо Господь Бог — се твердиня вічна.
4Уздајте се у Господа довека, јер је Господ Господ Вечна стена.
5Він поскидав тих, що згорда високо неслися, — той високий город; скинув його, поверг його, скинув у порох.
5Јер понижује оне који наставају на висини, град високи обара, обара га на земљу, обраћа га у прах.
6Топче його нога, ноги вбогого, стопи нуждарів.
6Те га гази нога, ноге убогих, стопала невољних.
7Путь праведного рівна; ти вирівнуєш стежку праведному.
7Пут је праведнику прав, Ти равниш стазу праведноме.
8(стоячи) На стежцї судів твоїх, Господи, ми вповали на тебе; до твого імени й памяті про тебе змагала душа наша.
8И на путу судова Твојих, Господе, чекамо Те; Твоје име и Твој спомен жуди душа.
9Душею моєю взлїтав я поночі до тебе, й духом у внутрі моєму буду шукати тебе з досьвітнього ранку; коли бо присуди твої дїються на землї, тодї живущі на сьвітї навчаються справедливостї.
9Душом својом жудим Тебе ноћу, и духом својим што је у мени тражим Те јутром; јер кад су судови Твоји на земљи, уче се правди који живе у васиљеној.
10Як безбожний буде помилуваний, — не навчиться справедливостї; він коїти ме лихо в землї праведних, та й не буде оглядатись на Господню велич.
10Ако се и помилује безбожник, не учи се правди, у земљи најправеднијој чини безакоње и не гледа на величанство Господње.
11Господи! ти знімав правицю твою високо, та вони не бачили її; нехай же побачать і засоромляться ненавидники люду твого; огонь твій нехай пожере ворогів твоїх.
11Господе! Рука је Твоја високо подигнута, а они не виде; видеће и посрамиће се од ревности за народ, и огањ ће прождрети непријатеље Твоје.
12Господи! ти даруєш мир; бо ж усї справи наші ти нам устроюєш.
12Господе! Нама ћеш дати мир, јер сва дела наша Ти си нам учинио.
13Господи, Боже наш! над нами крім тебе панували володарі другі; та ми задля тебе одного імя твоє шануєм.
13Господе Боже наш, господарише над нама господари други осим Тебе, али само Тобом помињемо име Твоје.
14Мертві вже не ожиють; велетнї не встануть, бо ти навідався й вигубив їх, та затратив всю память про них.
14Помреше, неће оживети, мртви будући неће устати, јер си их Ти походио и истребио, затро сваки спомен њихов.
15Ти намножив люд, Господи, велико намножив; ти прославив себе, розширив гряницї землї.
15Господе, умножио си народ, умножио си народ и прославио си се, али си их загнао на све крајеве земаљске.
16Господи! він же тілько в нуждї шукав тебе; виливав тихі молитви, коли кари твої спадали на його.
16Господе, у невољи тражише Те, и зваше покорну молитву кад си их карао.
17Мов та вагітна, як прийде час їй родити, мучиться, кричить у болях, оттак бували й ми перед тобою.
17Као трудна жена кад хоће да се породи па се мучи и виче од бола, такви бејасмо ми пред Тобом, Господе!
18І ми бували вагітні, мучились, — та родили хиба вітер; спасення-добра не приспорили землї, й невірні осадники землї не попадали.
18Затруднесмо, мучисмо се да родимо, и као да родисмо ветар, никако не помогосмо земљи, нити падоше који живе у васиљеној.
19Та мерцї твої ожиють, устануть мертві тїла! Оживайте ж, веселїтесь, що в порох лягли; бо роса в тебе, — роса, що живить травицю, й земля викине померших.
19Оживеће мртви твоји, и моје ће мртво тело устати. Пробудите се, и певајте који станујете у праху; јер је Твоја роса роса на трави, и земља ће изметнути мртваце.
20Ійди ж, народе мій, ввійди в свої хатини; зачини за собою двері, сховайся на часинку, докіль гнїв перейде;
20Хајде народе мој, уђи у клети своје, и закључај врата своја за собом, прикриј се зачас, докле прође гнев.
21Ось бо, Господь вийде з пробутку свого покарати земнородних за їх беззаконство; й земля видасть із себе кров, що повсисала; не таїти ме вже своїх убитих.
21Јер, гле, Господ излази из места свог да походи становнике земаљске за безакоње њихово, и земља ће открити крв своју нити ће више покривати побијене своје.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.