Klaagliederen 3
Petrus Canisius Bible, 1939 (De Heilige Schrift)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Ik ben de man, die ellende aanschouwde Door de roede van zijn verbolgenheid;
1Ја сам човек који видех муку од прута гнева Његовог.
2Hij heeft mij gedreven en opgejaagd De diepste duisternis in;
2Одведе ме и оправи ме у таму, а не на видело.
3Telkens keerde Hij zijn hand tegen mij, Elke dag opnieuw.
3Само се на ме обраћа, обраћа руку своју по вас дан.
4Hij heeft mijn vlees en huid doen verkwijnen, Mijn beenderen gebroken;
4Учини, те ми остаре тело и кожа, потре кости моје.
5Overal rond mij opgestapeld Gal en kommer;
5Зазида ме, и опточи ме жучју и муком.
6Mij in het donker doen zitten Als de doden uit aloude tijden.
6Посади ме у таму као умрле одавна.
7Hij metselde mij in, zodat ik niet kon ontsnappen, En verzwaarde mijn ketens;
7Огради ме да не изађем, и метну на ме тешке окове.
8Hoe ik ook klaagde en schreide, Hij bleef doof voor mijn smeken;
8Кад вичем и вапим, одбија молитву моју.
9Hij versperde mijn wegen met stenen, Vernielde mijn paden.
9Загради путеве моје тесаним каменом, и преврати стазе моје.
10Hij loerde op mij als een beer, Als een leeuw, die in hinderlaag ligt;
10Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји.
11Hij sleurde mij van mijn wegen, om mij te verscheuren, En stortte mij in het verderf;
11Помете путеве моје, и раздре ме, и уништи ме.
12Hij spande zijn boog, En maakte mij doel van de pijl.
12Натеже лук свој, и метну ме стрели за белегу.
13Hij schoot door mijn nieren De pijlen van zijn koker.
13Устрели ме у бубреге стрелама из тула свог.
14Voor alle volken werd ik een hoon, Een spotlied altijd herhaald.
14Постах подсмех свему народу свом и песма њихова по вас дан.
15Hij heeft met bitterheid mij verzadigd, Met alsem gedrenkt.
15Насити ме горчином, опоји ме пеленом.
16Op kiezel heeft Hij mijn tanden doen bijten, Met as mij gespijsd;
16Поломи ми зубе камењем, ували ме у пепео.
17De vrede werd mijn ziel ontroofd, Wat geluk is, ken ik niet meer.
17Удаљио си душу моју од мира, заборавих добро.
18Ik zeide: Weg is mijn roemen, Mijn hopen op Jahweh!
18И рекох: Пропаде сила моја и надање моје од Господа.
19Gedenk toch mijn nood en mijn angst, Mijn alsem en gal!
19Опомени се муке моје и јада мог, пелена и жучи.
20Ja, Gij zult zeker gedenken, Hoe mijn ziel gaat gebukt:
20Душа се моја опомиње без престанка, и поништила се у мени.
21Dit blijf ik altijd bepeinzen, Hierop altijd vertrouwen!
21Али ово напомињем срцу свом, те се надам:
22Neen, Jahweh’s genaden nemen geen einde, Nooit houdt zijn barmhartigheid op:
22Милост је Господња што не изгибосмо сасвим, јер милосрђа Његовог није нестало.
23Iedere morgen zijn ze nieuw, En groot is uw trouw.
23Понавља се свако јутро; велика је вера твоја.
24Mijn deel is Jahweh! zegt mijn ziel, En daarom vertrouw ik op Hem!
24Господ је део мој, говори душа моја; зато ћу се у Њега уздати.
25Goed is Jahweh voor die op Hem hopen, Voor iedereen, die Hem zoekt;
25Добар је Господ онима који га чекају, души, која га тражи.
26Goed is het, gelaten te wachten Op redding van Jahweh;
26Добро је мирно чекати спасење Господње.
27Goed is het den mens, zijn juk te dragen Van de prilste jeugd af!
27Добро је човеку носити јарам за младости своје.
28Hij moet in de eenzaamheid zwijgen, Wanneer Hij het hem oplegt;
28Сам ће седети и ћутати, јер Бог метну бреме на њ.
29Zijn mond in het stof blijven drukken. Misschien is er hoop;
29Метнуће уста своја у прах, еда би било надања.
30Zijn wangen bieden aan hem, die hem slaat, Verzadigd worden met smaad.
30Подметнуће образ свој ономе који га бије, биће сит срамоте.
31Neen, de Heer verlaat niet voor immer De kinderen der mensen!
31Јер Господ не одбацује за свагда.
32Neen, na de kastijding erbarmt Hij zich weer, Naar zijn grote ontferming:
32Јер ако и уцвели, опет ће се и смиловати ради мноштва милости своје.
33Want niet van harte plaagt en bedroeft Hij De kinderen der mensen!
33Јер не мучи из срца свог ни цвели синове човечје.
34Dat men onder de voeten treedt, Allen, die in het land zijn gevangen:
34Кад газе ногама све сужње на земљи,
35Dat men het recht van een ander verkracht Voor het aanschijn van den Allerhoogste:
35Кад изврћу правицу човеку пред Вишњим,
36Dat men den naaste geen recht laat geschieden: Zou de Heer dat niet zien?
36Кад чине криво човеку у парници његовој, не види ли Господ?
37Neen, op wiens bevel het ook is geschied, Heeft de Heer het niet geboden?
37Ко је рекао што и збило се, а Господ да није заповедио?
38Komt niet uit de mond van den Allerhoogste Het kwaad en het goed?
38Не долазе ли и зла и добра из уста Вишњег?
39Wat klaagt dan de mens bij zijn leven: Laat iedereen klagen over zijn zonde!
39Зашто се тужи човек жив, човек на кар за грехе своје?
40Laten wij ons gedrag onderzoeken en toetsen, En ons tot Jahweh bekeren;
40Претражимо и разгледајмо путе своје, и повратимо се ка Господу.
41Heffen wij ons hart op de handen omhoog Tot God in de hemel!
41Подигнимо срце своје и руке к Богу на небесима.
42Wij bleven zondigen, en waren opstandig: Gij kondt geen vergiffenis schenken!
42Згрешисмо и непокорни бисмо; Ти не прашташ.
43Toen hebt Gij in toorn u gepantserd en ons achtervolgd, Meedogenloos ons gedood;
43Обастро си се гневом, и гониш нас, убијаш и не жалиш.
44U gehuld in een wolk, Waar geen bidden doorheen kon;
44Обастро си си се облаком да не продре молитва.
45Tot vuil en uitschot ons gemaakt Te midden der volken.
45Начинио си од нас сметлиште и одмет усред тих народа.
46Nu sperren allen de mond tegen ons op, Die onze vijanden zijn;
46Разваљују уста своја на нас сви непријатељи наши.
47Nu liggen wij in schrik en strik, Verwoesting, vernieling;
47Страх и јама задеси нас, пустошење и затирање.
48Nu storten onze ogen beken van tranen Om de ondergang van de dochter van mijn volk.
48Потоци теку из очију мојих ради погибли кћери народа мог.
49Rusteloos stromen mijn ogen En zonder verpozing,
49Очи моје лију сузе без престанка, јер нема одмора,
50Totdat Jahweh neerblikt, Uit de hemel toeziet.
50Докле Господ не погледа и не види с неба.
51Mijn oog doet mij wee Van al het schreien over mijn stad.
51Око моје мучи ми душу ради свих кћери града мог.
52Als een vogel maakten ze jacht op mij, Die zonder reden mijn vijanden zijn;
52Терају ме једнако као птицу непријатељи моји низашта.
53Zij smoorden mij levend in een put, En wierpen mij nog stenen na;
53Свалише у јаму живот мој и набацаше камење на ме.
54Het water stroomde over mijn hoofd, Ik dacht: Nu ben ik verloren!
54Дође ми вода сврх главе; рекох: Погибох!
55Toen riep ik uw Naam aan, o Jahweh, Uit het diepst van de put!
55Призивах име Твоје, Господе, из јаме најдубље.
56Gij hebt mijn smeken gehoord, uw oor niet gesloten Voor mijn zuchten en schreien;
56Ти чу глас мој; не затискуј уха свог од уздисања мог, од вике моје.
57Gij zijt gekomen, toen ik U riep, En hebt gesproken: Wees niet bang!
57Приступао си кад Те призивах, и говорио си: Не бој се.
58Heer, Gij naamt het voor mij op, En hebt mijn leven gered!
58Расправљао си, Господе, парбу душе моје, и избављао си живот мој.
59Jahweh, Gij hebt mijn verdrukking gezien, Mij recht verschaft;
59Видиш, Господе, неправду која ми се чини; расправи парбу моју.
60Gij hebt hun wraakzucht aanschouwd, Al hun plannen tegen mij.
60Видиш сву освету њихову, све што ми мисле.
61Jahweh, Gij hebt hun spotten gehoord, Al hun plannen tegen mij.
61Чујеш руг њихов, Господе, све што ми мисле,
62Mijn vijand heeft lippen zowel als gedachten Altijd tegen mij gericht.
62Шта говоре они који устају на ме и шта намишљају против мене по вас дан.
63Zie toe; want of ze zitten of staan, Een spotlied ben ik voor hen!
63Види, кад седају и кад устају, ја сам им песма.
64Jahweh, vergeld ze hun daden, Het werk hunner handen!
64Плати им, Господе, по делима руку њихових.
65Sla hun hart met verblinding, Henzelf met uw vloek;
65Подај им упорно срце, проклетство своје.
66Vervolg en verniel ze in gramschap Onder uw hemel, o Jahweh!
66Гони их гневом, и истреби их испод небеса Господњих.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.