Жидів 12
Kulish and Puluj Bible (1905)Translation
Kulish and Puluj Bible (1905)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Тим же оце й ми, маючи кругом нас таку тьму сьвідків, відложивши всяку гордість і гріх, що путав нас, з терпіннєм біжім на боротьбу, що перед нами,
1Зато, дакле, и ми имајући око себе толику гомилу сведока, да одбацимо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена,
2дивлячись на Ісуса, починателя і звершителя віри, котрий замість радости, яка була перед Ним, витерпів хрест, не дбаючи про сором, і сїв по правицї престола Божого.
2гледајући на Начелника вере и Свршитеља Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божијег.
3Подумайте бо про Того, хто витерпів од грішників такий перекір проти себе, щоб не внивали, ослабши в душах ваших.
3Помислите, дакле, на Оног који је такво противљење против себе од грешника поднео, да не ослабе душе ваше и да вам не дотужи.
4Ще ви аж до крові не стояли, борючись проти гріха,
4Јер још до крви не дођосте борећи се против греха,
5і забули напомин, що до вас, як до синів, глаголе: „Сину мій, не гордуй караннєм Господнїм, анї слабни, докоренний від Нього;
5и заборависте утеху коју вам говори, као синовима: Сине мој! Не пуштај у немар карања Господња, нити губи воље кад те Он покара;
6кого бо любить Господь, карає; і бє всякого сина, котрого приймає.‟
6Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина ког прима.
7Коли караннє терпите, Бог до вас такий, як до синів: чи єсть бо такий син, котрого не карає батько?
7Ако трпите карање, као синовима показује вам се Бог: јер који је син ког отац не кара?
8Коли ж ви пробуваєте без карання, котрого спільниками стались усї, то ви неправого ложа дїти, а не сини.
8Ако ли сте без карања, у коме сви део добише, дакле сте копилад, а не синови.
9Ще ж, мали ми батьків, тїла нашого карателїв, та й поважали їх; то чи не геть більше коритись нам Отцю духів, і жити мемо?
9Ако су нам дакле телесни очеви наши карачи, и бојимо их се, како да не слушамо Оца духова, да живимо?
10Ті бо на мало днїв, як самі знали, карали нас; а Сей на користь (нашу), щоб ми були спільниками сьвятости Його.
10Јер они за мало дана, како им угодно беше, караху нас; а Овај на корист, да добијемо део од Његове светиње.
11Усяка ж кара на той час не здаєть ся радощами, а смутком; опісля ж дає овощ впокою тим, що нею навчені правди.
11Јер свако карање кад бива не чини се да је радост, него жалост; али после даће миран род правде онима који су научени њиме.
12Тим же „зомлїлі руки і зомлїлі колїна випростайте‟,
12Зато ослабљене руке и ослабљена колена исправите,
13і „стежки праві робіте ногами вашими‟, щоб не звернуло кульгаве з дороги, а лучче сцїлилось.
13и стазе поравните ногама својим, да не сврне шта је хромо, него још да се исцели.
14Дбайте про впокій з усїма і про сьвятість, без чого нїхто не побачить Бога,
14Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа.
15наглядаючи, щоб хто не відпав од благодати Божої, щоб який гіркий корінь, угору виросши, не зашкодив вам, і тим не опоганились многі;
15Гледајте да ко не остане без благодати Божије: да не узрасте какав корен горчине, и не учини пакост, и тим да се многи не опогане.
16щоб не був хто блудник, або необачний, як Ісав, що за одну страву оддав первородство своє.
16Да не буде ко курвар или опогањен, као Исав, који је за једно јело дао првородство своје.
17Знаєте бо, що і опісля, як схотїв наслїдувати благословеннє, відкинуто його; місце бо покаяння не знайшов, хоч і з слїзми шукав його.
17Јер знате да је и потом, кад хтеде да прими благослов, одбачен; јер покајање не нађе места, ако га и са сузама тражаше.
18Не приступили бо ви до гори, до котрої доторкаємої і до палаючого огню, і хмари, і темряви і бурі,
18Јер не приступисте ка гори која се може опипати, и огњу разгорелом, облаку, и помрчини и олуји,
19і до трубного гуку, і голосу мови, котрий хто чув, то благали, щоб до них не мовило ся слово:
19и трубном гласу, и гласу речи, ког се одрекоше они који чуше, да не чују више речи;
20(бо не видержали наказу: „Хоч і зьвір доторкнеть ся до гори, буде каміннєм побитий, або стрілою пробитий.‟
20јер не могаху да поднесу оно што се заповедаше: Ако се и звер дотакне до горе, биће камењем убијена.
21І, таке страшне було видїннє, що Мойсей сказав: „Я в страсї і трепетї.‟)
21И тако страшно беше оно што се виде да Мојсије рече: Уплашио сам се и дрхћем.
22А приступили ви до Сионської гори і до города Бога живого, Єрусалима небесного, і до тьми ангелів,
22Него, приступисте к сионској гори, и ка граду Бога Живога, Јерусалиму небеском, и многим хиљадама анђела,
23до громади і церкви первородних, на небесах написаних, і до суддї всїх, Бога, і до духів праведників звершених,
23к сабору и цркви првородних који су написани на небесима, и Богу, судији свих, и духовима савршених праведника,
24і до Посередника завіта нового, Ісуса, і крови кроплення, що промовляє лучче, нїж Авелева.
24и к Исусу, Посреднику завета новог, и крви кропљења, која боље говори неголи Авељева.
25Гледїть, щоб не відректись глаголющого. Коли бо вони не втекли, одрікшись пророкувавшого на землї, то геть більше ми, одрікшись небесного,
25Али гледајте да се не одрекнете Оног који говори; јер кад они не утекоше који се одрекоше оног који пророковаше на земљи, а камоли ми који се одричемо небеског,
26котрого голос тодї захитав землею, нинї ж обітував, глаголючи: „Ще раз потрясу не тілько землею, та й небом.‟
26ког глас потресе онда земљу, а сад обећа говорећи; још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо.
27Се ж: „ще раз‟ показує переміну потрясеного, яко створеного, щоб пробувало нерухоме.
27А што вели: још једном, показује да ће се укинути оно што се помиче, као створено, да остане оно што се не помиче.
28Тим же царство нерухоме приймаючи, маємо благодать, котрою треба нам служити до вподоби Богу з шанобою і страхом.
28Зато, примајући царство непоколебано, да имамо благодат којом служимо за угодност Богу, с поштовањем и са страхом.
29Бо наш Бог — огонь пожирающий.
29Јер је Бог наш огањ који спаљује.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.