Исаија 17
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kulish and Puluj Bible (1905)
1Бреме Дамаску. Гле, Дамаск ће се укинути да не буде више град, него ће бити гомила развалина.
1Слово пророче про Дамаск: Ось, Дамаск вичеркуєсь зпроміж міст й обернеться в купи руйновища.
2Градови ароирски биће остављени, биће за стада, те ће у њима почивати, и нико их неће плашити.
2Городи Ароерські опустїють, — там хиба стада будуть віддихати, та й не буде кому їх полошити.
3Нестаће градова Јефремових и царства у Дамаску и остатку сирском, биће као слава синова Израиљевих, вели Господ над војскама.
3Не стане твердині Ефраїмової, не стане Дамаску, столицї всієї Сириї; станесь із ним те саме, що з славою синів Ізраїля, говорить Господь Саваот.
4И у тај ће дан истанчати слава Јаковљева, и дебело тело његово омршаће.
4І буде в той час; упаде слава Якова, а сите тїло в його схудне.
5Јер ће бити као кад жетелац сабира жито и руком жање класје, и биће као кад се купи класје у долини рафајској.
5Стане, мов та нива по зборі пашнї женцем, коли рука його вижне її, або коли визбирають колоссє в Рефаїм-долинї.
6Али ће се оставити у њој пабирци као кад се отресе маслина, па две три остану у врху, и четири пет на родним гранама, вели Господ Бог Израиљев.
6І зостанеться в його — як се буває при оббиванню оливок — на вершку дві-три ягодки, або чотири-пять по рясних галузках, — говорить Господь, Бог Ізраїля.
7У то ће време човек погледати на Творца свог, и очи његове гледаће на Свеца Израиљевог;
7А тодї вже зверне людина погляд свій на Творця свого, й очі в її позирати муть до Сьвятого Ізрайлевого;
8а неће погледати на олтаре, дело руку својих, нити ће гледати на оно што су начинили прсти његови, ни на лугове ни на ликове сунчане.
8І не спогляне на жертівники, на вироби рук своїх, і не подивиться на те, що вробив палцями своїми, на боввани Астарти та Баала.
9У то ће време тврди градови његови бити као остављен грм и огранак, јер ће се оставити ради синова Израиљевих, и биће пустош.
9В день той будуть утверджені міста його — нїби ті розвалини по лїсах та верхах гір, що їх покидали втїкачі перед Ізраїлем, — всюди буде пусто.
10Јер си заборавио Бога спасења свог, и ниси се сећао Стене силе своје; зато сади красне садове и лозу страну пресађуј;
10Бо ти забув про Бога, спаса твого, й не згадував про охоронну скелю твою. Ти позаводив сади, щоб у їх весело проходжатись, і понасаджував лозини чужоземні;
11Дању ради да узрасте шта посадиш, и јутром гледај да ти семе никне; али кад дође до брања разграбиће се, и остаће ти љута жалост.
11А коли насадив, то й запобігав, щоб воно росло, та щоб посадка твоя рано розцьвівалась; но — як прийде до зборів, не мати меш купи плодів, а смуток тяжкий.
12Тешко мноштву великих народа, што буче као што буче мора, и узаврелим народима, којих стоји врева као силних вода;
12Горе! з яким шумом товпа народу (на нас) наступала! гукають, як шумить море. Що за ревіт усяких племен! ревуть, мов великі води.
13Врева стоји народа као великих вода; али ће повикати на њих, и они ће побећи далеко, и биће гоњени као плева по брдима од ветра и као прах од вихора.
13Так, ревуть народи, як ревуть великі води; но Господь погрозив їм, — ось вони й розбіглись, гонені, як порох перед вітром, як пилини цьвітні поперед вихру.
14Увече ето страха, и пре него сване нема никога. То је део оних који нас газе, и наследство оних који отимају од нас.
14Ввечорі — трівога, та досьвіта — вже й нема його! Ось такий пай тим, що нас обдерали, така доля тим, що нас пустошили.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.