1. Мојсијева 37
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Synodal Translation (Синодальный перевод)
1А Јаков живеше у земљи где му је отац био дошљак, у земљи хананској.
1Иаков жил в земле странствования отца своего Исаака, в земле Ханаанской.
2Ово су догађаји Јаковљеви. Јосиф кад беше момак од седамнаест година, пасаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа жене оца његовог; и доношаше Јосиф зле гласове о њима оцу свом.
2Вот житие Иакова. Иосиф, семнадцати лет, пас скот отца своего вместе с братьями своими, будучи отроком, с сыновьями Валлы и с сыновьями Зелфы, жен отца своего. И доводил Иосиф худые о них слухи до Израиля, отца их.
3А Израиљ љубљаше Јосифа највећма измећу свих синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.
3Израиль любил Иосифа более всех сыновей своих, потому что он был сын старости его,- и сделал ему разноцветную одежду.
4А браћа видећи где га отац љуби највећма између све браће његове, стадоше мрзети на њ тако да му не могаху лепу реч проговорити.
4И увидели братья его, что отец их любит его более всех братьев его; и возненавидели его и не могли говорить с ним дружелюбно.
5Уз то усни Јосиф сан и приповеди браћи својој, те они још већма омрзну на њ.
5И видел Иосиф сон, и рассказал его братьям своим: и они возненавидели его еще более.
6Јер им рече: Да чујете сан што сам снио:
6Он сказал им: выслушайте сон, который я видел:
7Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мом.
7вот, мы вяжем снопы посреди поля; и вот, мой сноп встал и стал прямо; и вот, ваши снопы стали кругом и поклонились моему снопу.
8Тада му браћа рекоше: Да нећеш још бити цар над нама и заповедати нам? Стога још већма стадоше мрзети на њ ради снова његових и ради речи његових.
8И сказали ему братья его: неужели ты будешь царствовать над нами? неужели будешь владеть нами? И возненавидели его еще более за сны его и за слова его.
9После опет усни други сан, и приповеди браћи својој говорећи: Усних опет сан, а то се сунце и месец и једанаест звезда клањаху мени.
9И видел он еще другой сон и рассказал его отцу своему и братьям своим, говоря: вот, я видел еще сон: вот, солнце и луна и одиннадцать звезд поклоняются мне.
10А приповеди и оцу свом и браћи својој; али га отац прекори и рече му: Какав је то сан што си снио? Еда ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?
10И он рассказал отцу своему и братьям своим; и побранил его отец его и сказал ему: что это за сон, который ты видел? неужели я и твоя мать, и твои братья придем поклониться тебе до земли?
11И завиђаху му браћа; али отац његов чуваше ове речи.
11Братья его досадовали на него, а отец его заметил это слово.
12А кад браћа његова отидоше да пасу стоку оца свог код Сихема,
12Братья его пошли пасти скот отца своего в Сихем.
13рече Израиљ Јосифу: Не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? Хајде да те пошаљем к њима. А он рече: Ево ме.
13И сказал Израиль Иосифу: братья твои не пасут ли в Сихеме? пойди, я пошлю тебя к ним. Он отвечал ему: вот я.
14А он му рече: Иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи га из долине хевронске, и он отиде пут Сихема.
14Израиль сказал ему: пойди, посмотри, здоровы ли братья твои и цел ли скот, и принеси мне ответ. И послал его из долины Хевронской; и он пришел в Сихем.
15И човек један нађе га а он лута по пољу; те га запита говорећи: Шта тражиш?
15И нашел его некто блуждающим в поле, и спросил его тот человек, говоря: чего ты ищешь?
16А он рече: Тражим браћу своју; кажи ми, молим те, где су са стоком?
16Он сказал: я ищу братьев моих; скажи мне, где они пасут?
17А човек рече: Отишли су одавде, јер чух где рекоше: Хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их у Дотаиму.
17И сказал тот человек: они ушли отсюда, ибо я слышал, как они говорили: пойдем в Дофан. И пошел Иосиф за братьями своими и нашел их в Дофане.
18А они га угледаше из далека; и док још не дође близу њих, стадоше се договарати да га убију,
18И увидели они его издали, и прежде нежели он приблизился к ним, стали умышлять против него, чтобы убить его.
19и рекоше међу собом: Гле, ево оног што сне сања.
19И сказали друг другу: вот, идет сновидец;
20Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од ових јама, па ћемо казати: Љута га је зверка изјела. Онда ћемо видети шта ће бити од његових снова.
20пойдем теперь, и убьем его, и бросим его в какой-нибудь ров, и скажем, что хищный зверь съел его; и увидим, что будет из его снов.
21Али Рувим кад чу то, избави га из руку њихових рекавши: Немојте да га убијемо.
21И услышал сие Рувим и избавил его от рук их, сказав: не убьем его.
22И још им рече Рувим: Немојте крв проливати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он га хтеде избавити из руку њихових и одвести к оцу.
22И сказал им Рувим: не проливайте крови; бросьте его в ров, который в пустыне, а руки не налагайте на него. Сие говорил он с тем намерением, чтобы избавить его от рук их и возвратить его к отцу его.
23И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју имаше на себи.
23Когда Иосиф пришел к братьям своим, они сняли с Иосифа одежду его, одежду разноцветную, которая была на нем,
24И ухвативши га бацише га у јаму; а јама беше празна, не беше воде у њој.
24и взяли его и бросили его в ров; ров же тот был пуст; воды в нем не было.
25После седоше да једу. И подигавши очи угледаше, а то гомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавог корења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.
25И сели они есть хлеб, и, взглянув, увидели, вот, идет из Галаада караван Измаильтян, и верблюды их несут стираксу, бальзам и ладан: идут они отвезти это в Египет.
26И рече Јуда браћи својој: Каква ће бити корист што ћемо убити брата свог и затајити крв његову?
26И сказал Иуда братьям своим: что пользы, если мы убьем брата нашего и скроем кровь его?
27Хајде да га продамо овим Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тело. И послушаше га браћа његова.
27Пойдем, продадим его Измаильтянам, а руки наши да не будут на нем, ибо он брат наш, плоть наша. Братья его послушались
28Па кад трговци мадијански беху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.
28и, когда проходили купцы Мадиамские, вытащили Иосифа изо рва и продали Иосифа Измаильтянам за двадцать сребренников; а они отвели Иосифа в Египет.
29А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздре хаљине своје,
29Рувим же пришел опять ко рву; и вот, нет Иосифа во рве. И разодрал он одежды свои,
30па се врати к браћи својој, и рече: Нема детета; а ја куда ћу?
30и возвратился к братьям своим, и сказал: отрока нет, а я, куда я денусь?
31Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре замочише хаљину у крв,
31И взяли одежду Иосифа, и закололи козла, и вымарали одежду кровью;
32па онда послаше шарену хаљину оцу његовом поручивши: Нађосмо ову хаљину, види је ли хаљина сина твог или није.
32и послали разноцветную одежду, и доставили к отцу своему, и сказали: мы это нашли; посмотри, сына ли твоего эта одежда, или нет.
33А он је позна и рече: Сина је мог хаљина; љута га је зверка изјела; Јосиф је доиста раскинут.
33Он узнал ее и сказал: это одежда сына моего; хищный зверь съел его; верно, растерзан Иосиф.
34И раздре Јаков хаљине своје, и веза кострет око себе, и тужаше за сином својим дуго времена.
34И разодрал Иаков одежды свои, и возложил вретище на чресла свои, и оплакивал сына своего многие дни.
35И сви синови његови и све кћери његове устадоше око њега тешећи га, али се он не даде утешити, него говораше: С тугом ћу у гроб лећи за сином својим. Па и његов отац плакаше за њим.
35И собрались все сыновья его и все дочери его, чтобы утешить его; но он не хотел утешиться и сказал: с печалью сойду к сыну моему в преисподнюю. Так оплакивал его отец его.
36А Мадијани продадоше га у Мисир Петефрију, дворанину Фараоновом, заповеднику стражарском.
36Мадианитяне же продали его в Египте Потифару, царедворцу фараонову, начальнику телохранителей.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.