Римљанима 9
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Berean Standard Bible
1Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим:
1I speak the truth in Christ; I am not lying, as confirmed by my conscience in the Holy Spirit.
2Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка;
2I have deep sorrow and unceasing anguish in my heart.
3јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по телу,
3For I could wish that I myself were cursed and cut off from Christ for the sake of my brothers, my own flesh and blood,
4која су Израиљци, којих је посинаштво и слава, и завет и закон, и богомољство, и обећања;
4the people of Israel. Theirs is the adoption as sons; theirs the divine glory and the covenants; theirs the giving of the law, the temple worship, and the promises.
5којих су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима, Бог благословен ва век. Амин.
5Theirs are the patriarchs, and from them proceeds the human descent of Christ, who is God over all, forever worthy of praise! Amen.
6А није могуће да реч Божија прође: јер нису сви Израиљци који су од Израиља;
6It is not as though God’s word has failed. For not all who are descended from Israel are Israel.
7нити су сви деца који су семе Авраамово, него у Исаку, рече, назваће ти се семе.
7Nor because they are Abraham’s descendants are they all his children. On the contrary, “Through Isaac your offspring will be reckoned.”
8То јест, нису оно деца Божија што су по телу деца, него деца обећања примају се за семе.
8So it is not the children of the flesh who are God’s children, but it is the children of the promise who are regarded as offspring.
9Јер је ово реч обећања: У ово време доћи ћу и у Саре ће бити син.
9For this is what the promise stated: “At the appointed time I will return, and Sarah will have a son.”
10Не само, пак, она него и Ревека, кад затрудне од самог Исака, оца нашег.
10Not only that, but Rebecca’s children were conceived by one man, our father Isaac.
11Јер још док се деца не беху родила, ни учинила добра ни зла, да остане Божија наредба по избору,
11Yet before the twins were born or had done anything good or bad, in order that God’s plan of election might stand,
12не за дела, него Оног ради који позива рече јој се: Већи ће служити мањем,
12not by works but by Him who calls, she was told, “The older will serve the younger.”
13као што стоји написано: Јаков ми омиле, а на Исава омрзох.
13So it is written: “Jacob I loved, but Esau I hated.”
14Шта ћемо, дакле, на то рећи? Еда ли је неправда у Бога? Боже сачувај!
14What then shall we say? Is God unjust? Certainly not!
15Јер Мојсију говори: Кога ћу помиловати, помиловаћу, и на кога ћу се смиловати, смиловаћу се.
15For He says to Moses: “I will have mercy on whom I have mercy, and I will have compassion on whom I have compassion.”
16Тако, дакле, нити стоји до оног који хоће, ни до оног који трчи, него до Бога који помилује.
16So then, it does not depend on man’s desire or effort, but on God’s mercy.
17Јер писмо говори Фараону: Зато те исто подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.
17For the Scripture says to Pharaoh: “I raised you up for this very purpose, that I might display My power in you, and that My name might be proclaimed in all the earth.”
18Тако, дакле, кога хоће милује, а кога хоће отврдоглави.
18Therefore God has mercy on whom He wants to have mercy, and He hardens whom He wants to harden.
19Рећи ћеш ми: Зашто нас још криви? Јер ко се може супротити вољи Његовој?
19One of you will say to me, “Then why does God still find fault? For who can resist His will?”
20А ко си ти, о човече! Да противно одговараш Богу? Еда ли рукотворина говори мајстору свом: Зашто си ме тако начинио?
20But who are you, O man, to talk back to God? Shall what is formed say to Him who formed it, “Why did You make me like this?”
21Или зар лончар нема власти над калом да од једне гуке начини један суд за част а други за срамоту?
21Does not the potter have the right to make from the same lump of clay one vessel for special occasions and another for common use?
22А кад хтеде Бог да покаже гнев свој и да објави силу своју, поднесе с великим трпљењем судове гнева који су приправљени за погибао.
22What if God, intending to show His wrath and make His power known, bore with great patience the vessels of His wrath, prepared for destruction?
23И да покаже богатство славе своје на судима милости које приправи за славу;
23What if He did this to make the riches of His glory known to the vessels of His mercy, whom He prepared in advance for glory—
24које нас и дозва не само од Јевреја него и од незнабожаца,
24including us, whom He has called not only from the Jews, but also from the Gentiles?
25као што и у Јосији говори: Назваћу народ својим који није мој народ, и нељубазницу љубазницом.
25As He says in Hosea: “I will call them ‘My People’ who are not My people, and I will call her ‘My Beloved’ who is not My beloved,”
26И биће на месту, где им се рече: Ви нисте мој народ; тамо ће се назвати синови Бога Живога.
26and, “It will happen that in the very place where it was said to them, ‘You are not My people,’ they will be called ‘sons of the living God.’”
27А Исаија виче за Израиља: Ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти.
27Isaiah cries out concerning Israel: “Though the number of the Israelites is like the sand of the sea, only the remnant will be saved.
28Јер ће Он извршити реч своју, и наскоро ће извршити по правди, да, испуниће Господ наскоро реч своју на земљи.
28For the Lord will carry out His sentence on the earth thoroughly and decisively.”
29И као што прорече Исаија: Да нам није Господ Саваот оставио семена, онда бисмо били као Содом и Гомор.
29It is just as Isaiah foretold: “Unless the Lord of Hosts had left us descendants, we would have become like Sodom, we would have resembled Gomorrah.”
30Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише правде докучише правду, али правду од вере.
30What then will we say? That the Gentiles, who did not pursue righteousness, have obtained it, a righteousness that is by faith;
31А Израиљ тражећи закон правде не докучи закон правде.
31but Israel, who pursued a law of righteousness, has not attained it.
32Зашто? Јер не тражи из вере него из дела закона; јер се спотакоше на камен спотицања,
32Why not? Because their pursuit was not by faith, but as if it were by works. They stumbled over the stumbling stone,
33као што стоји написано: Ево мећем у Сиону камен спотицања и стену саблазни; и који га год верује неће се постидети.
33as it is written: “See, I lay in Zion a stone of stumbling and a rock of offense; and the one who believes in Him will never be put to shame.”
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.