Римљанима 9
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kralice Bible (1613)
1Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим:
1Pravduť pravím v Kristu a neklamámť, čemuž i svědomí mé svědectví vydává v Duchu svatém,
2Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка;
2Žeť mám veliký zámutek a ustavičnou bolest v srdci svém.
3јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по телу,
3Nebo žádal bych já sám zavrženým býti od Krista místo bratří svých, totiž příbuzných svých podle těla.
4која су Израиљци, којих је посинаштво и слава, и завет и закон, и богомољство, и обећања;
4Kteřížto jsou Izraelští, jejichžto jest přijetí za syny, i sláva, i smlouvy, i Zákona dání, i služba Boží, i zaslíbení.
5којих су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима, Бог благословен ва век. Амин.
5Jejichž jsou i otcové, a ti, z nichžto jest Kristus podle těla, kterýž jest nade všecky Bůh požehnaný na věky. Amen.
6А није могуће да реч Божија прође: јер нису сви Израиљци који су од Израиља;
6Avšak nemůže zmařeno býti slovo Boží. Nebo ne všickni, kteříž jsou z Izraele, Izraelští jsou.
7нити су сви деца који су семе Авраамово, него у Исаку, рече, назваће ти се семе.
7Aniž proto, že jsou símě Abrahamovo, hned také všickni jsou synové, ale v Izákovi nazváno bude tvé símě.
8То јест, нису оно деца Божија што су по телу деца, него деца обећања примају се за семе.
8To jest, ne všickni ti, jenž jsou synové těla, jsou také synové Boží, ale kteříž jsou synové Božího zaslíbení, ti se počítají za símě.
9Јер је ово реч обећања: У ово време доћи ћу и у Саре ће бити син.
9Nebo toto jest slovo zaslíbení: V týž čas přijdu, a Sára bude míti syna.
10Не само, пак, она него и Ревека, кад затрудне од самог Исака, оца нашег.
10A netoliko to, ale i Rebeka z jednoho počavši, totiž z Izáka, otce našeho, toho důvodem jest.
11Јер још док се деца не беху родила, ни учинила добра ни зла, да остане Божија наредба по избору,
11Nebo ještě před narozením obou těch synů, a prve nežli co dobrého nebo zlého učinili, aby uložení Boží, kteréžto jest podle vyvolení, a tak ne z skutků, ale z toho, jenž povolává, pevné bylo,
12не за дела, него Оног ради који позива рече јој се: Већи ће служити мањем,
12Řečeno jest jí: Větší sloužiti bude menšímu,
13као што стоји написано: Јаков ми омиле, а на Исава омрзох.
13Jakož psáno jest: Jákoba jsem miloval, ale Ezau nenáviděl jsem.
14Шта ћемо, дакле, на то рећи? Еда ли је неправда у Бога? Боже сачувај!
14I což tedy díme? Zdali nespravedlnost jest u Boha? Nikoli.
15Јер Мојсију говори: Кога ћу помиловати, помиловаћу, и на кога ћу се смиловати, смиловаћу се.
15Nebo Mojžíšovi dí: Smiluji se nad tím, komuž milost učiním, a slituji se nad tím, nad kýmž se slituji.
16Тако, дакле, нити стоји до оног који хоће, ни до оног који трчи, него до Бога који помилује.
16A tak tedy neníť vyvolování na tom, jenž chce, ani na tom, jenž běží, ale na Bohu, jenž se smilovává.
17Јер писмо говори Фараону: Зато те исто подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.
17Nebo dí Písmo faraonovi: Proto jsem vzbudil tebe, abych na tobě ukázal moc svou a aby rozhlášeno bylo jméno mé po vší zemi.
18Тако, дакле, кога хоће милује, а кога хоће отврдоглави.
18A tak tedy nad kýmž chce, smilovává se, a koho chce, zatvrzuje.
19Рећи ћеш ми: Зашто нас још криви? Јер ко се може супротити вољи Његовој?
19Ale díš mi: I pročež se pak hněvá? Nebo vůli jeho kdo odepřel?
20А ко си ти, о човече! Да противно одговараш Богу? Еда ли рукотворина говори мајстору свом: Зашто си ме тако начинио?
20Ale ó člověče, kdo jsi ty, že tak odpovídáš Bohu? Zdaž hrnec dí hrnčíři: Pročs mne tak udělal?
21Или зар лончар нема власти над калом да од једне гуке начини један суд за част а други за срамоту?
21Zdaliž hrnčíř nemá moci nad hlinou, aby z jednostejného truple udělal jednu nádobu ke cti a jinou ku potupě?
22А кад хтеде Бог да покаже гнев свој и да објави силу своју, поднесе с великим трпљењем судове гнева који су приправљени за погибао.
22Což pak divného, že Bůh, chtěje ukázati hněv a oznámiti moc svou, snášel ve mnohé trpělivosti nádoby hněvu, připravené k zahynutí.
23И да покаже богатство славе своје на судима милости које приправи за славу;
23A takž také, aby známé učinil bohatství slávy své při nádobách milosrdenství, kteréž připravil k slávě.
24које нас и дозва не само од Јевреја него и од незнабожаца,
24Kterýchžto i povolal, totiž nás, netoliko z Židů, ale také i z pohanů,
25као што и у Јосији говори: Назваћу народ својим који није мој народ, и нељубазницу љубазницом.
25Jakož i skrze Ozé dí: Nazovu nelid můj lidem mým, a nemilou nazovu milou.
26И биће на месту, где им се рече: Ви нисте мој народ; тамо ће се назвати синови Бога Живога.
26A budeť na tom místě, kdež řečeno bylo jim: Nejste vy lid můj, tuť nazváni budou synové Boha živého.
27А Исаија виче за Израиља: Ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти.
27Izaiáš pak volá nad Izraelem, řka: Byť pak byl počet synů Izraelských jako písek mořský, ostatkové toliko spaseni budou.
28Јер ће Он извршити реч своју, и наскоро ће извршити по правди, да, испуниће Господ наскоро реч своју на земљи.
28Nebo pohubení učiní spravedlivé, a to jisté, pohubení zajisté učiní Pán na zemi, a to jisté.
29И као што прорече Исаија: Да нам није Господ Саваот оставио семена, онда бисмо били као Содом и Гомор.
29A jakož prve pověděl Izaiáš: Byť byl Pán zástupů nepozůstavil nám semene, jako Sodoma učiněni bychom byli, a Gomoře byli bychom podobni.
30Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише правде докучише правду, али правду од вере.
30Což tedy díme? Že pohané, kteříž nenásledovali spravedlnosti, dosáhli spravedlnosti, a to spravedlnosti té, kteráž jest z víry;
31А Израиљ тражећи закон правде не докучи закон правде.
31Izrael pak následovav zákona spravedlnosti, k zákonu spravedlnosti nepřišel.
32Зашто? Јер не тражи из вере него из дела закона; јер се спотакоше на камен спотицања,
32Proč? Nebo ne z víry, ale jako z skutků Zákona jí hledali. Urazili se zajisté o kámen urážky,
33као што стоји написано: Ево мећем у Сиону камен спотицања и стену саблазни; и који га год верује неће се постидети.
33Jakož psáno jest: Aj, kladu na Sionu kámen urážky a skálu pohoršení, a každý, kdož uvěří v něj, nebude zahanben.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.