Римљанима 9
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
World English Bible
1Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим:
1I tell the truth in Christ. I am not lying, my conscience testifying with me in the Holy Spirit
2Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка;
2that I have great sorrow and unceasing pain in my heart.
3јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по телу,
3For I could wish that I myself were accursed from Christ for my brothers’ sake, my relatives according to the flesh
4која су Израиљци, којих је посинаштво и слава, и завет и закон, и богомољство, и обећања;
4who are Israelites; whose is the adoption, the glory, the covenants, the giving of the law, the service, and the promises;
5којих су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима, Бог благословен ва век. Амин.
5of whom are the fathers, and from whom is Christ as concerning the flesh, who is over all, God, blessed forever. Amen.
6А није могуће да реч Божија прође: јер нису сви Израиљци који су од Израиља;
6But it is not as though the word of God has come to nothing. For they are not all Israel that are of Israel.
7нити су сви деца који су семе Авраамово, него у Исаку, рече, назваће ти се семе.
7Neither, because they are Abraham’s offspring, are they all children. But, “your offspring will be accounted as from Isaac.”
8То јест, нису оно деца Божија што су по телу деца, него деца обећања примају се за семе.
8That is, it is not the children of the flesh who are children of God, but the children of the promise are counted as heirs.
9Јер је ово реч обећања: У ово време доћи ћу и у Саре ће бити син.
9For this is a word of promise: “At the appointed time I will come, and Sarah will have a son.”
10Не само, пак, она него и Ревека, кад затрудне од самог Исака, оца нашег.
10Not only so, but Rebekah also conceived by one, by our father Isaac.
11Јер још док се деца не беху родила, ни учинила добра ни зла, да остане Божија наредба по избору,
11For being not yet born, neither having done anything good or bad, that the purpose of God according to election might stand, not of works, but of him who calls,
12не за дела, него Оног ради који позива рече јој се: Већи ће служити мањем,
12it was said to her, “The elder will serve the younger.”
13као што стоји написано: Јаков ми омиле, а на Исава омрзох.
13Even as it is written, “Jacob I loved, but Esau I hated.”
14Шта ћемо, дакле, на то рећи? Еда ли је неправда у Бога? Боже сачувај!
14What shall we say then? Is there unrighteousness with God? May it never be!
15Јер Мојсију говори: Кога ћу помиловати, помиловаћу, и на кога ћу се смиловати, смиловаћу се.
15For he said to Moses, “I will have mercy on whom I have mercy, and I will have compassion on whom I have compassion.”
16Тако, дакле, нити стоји до оног који хоће, ни до оног који трчи, него до Бога који помилује.
16So then it is not of him who wills, nor of him who runs, but of God who has mercy.
17Јер писмо говори Фараону: Зато те исто подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.
17For the Scripture says to Pharaoh, “For this very purpose I caused you to be raised up, that I might show in you my power, and that my name might be proclaimed in all the earth.”
18Тако, дакле, кога хоће милује, а кога хоће отврдоглави.
18So then, he has mercy on whom he desires, and he hardens whom he desires.
19Рећи ћеш ми: Зашто нас још криви? Јер ко се може супротити вољи Његовој?
19You will say then to me, “Why does he still find fault? For who withstands his will?”
20А ко си ти, о човече! Да противно одговараш Богу? Еда ли рукотворина говори мајстору свом: Зашто си ме тако начинио?
20But indeed, O man, who are you to reply against God? Will the thing formed ask him who formed it, “Why did you make me like this?”
21Или зар лончар нема власти над калом да од једне гуке начини један суд за част а други за срамоту?
21Or hasn’t the potter a right over the clay, from the same lump to make one part a vessel for honor, and another for dishonor?
22А кад хтеде Бог да покаже гнев свој и да објави силу своју, поднесе с великим трпљењем судове гнева који су приправљени за погибао.
22What if God, willing to show his wrath and to make his power known, endured with much patience vessels of wrath prepared for destruction,
23И да покаже богатство славе своје на судима милости које приправи за славу;
23and that he might make known the riches of his glory on vessels of mercy, which he prepared beforehand for glory—
24које нас и дозва не само од Јевреја него и од незнабожаца,
24us, whom he also called, not from the Jews only, but also from the Gentiles?
25као што и у Јосији говори: Назваћу народ својим који није мој народ, и нељубазницу љубазницом.
25As he says also in Hosea, “I will call them ‘my people,’ which were not my people; and her ‘beloved,’ who was not beloved.”
26И биће на месту, где им се рече: Ви нисте мој народ; тамо ће се назвати синови Бога Живога.
26“It will be that in the place where it was said to them, ‘You are not my people,’ there they will be called ‘children of the living God.’”
27А Исаија виче за Израиља: Ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти.
27Isaiah cries concerning Israel, “If the number of the children of Israel are as the sand of the sea, it is the remnant who will be saved;
28Јер ће Он извршити реч своју, и наскоро ће извршити по правди, да, испуниће Господ наскоро реч своју на земљи.
28for he will finish the work and cut it short in righteousness, because the Lord will make a short work upon the earth.”
29И као што прорече Исаија: Да нам није Господ Саваот оставио семена, онда бисмо били као Содом и Гомор.
29As Isaiah has said before, “Unless the Lord of Armies had left us a seed, we would have become like Sodom, and would have been made like Gomorrah.”
30Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише правде докучише правду, али правду од вере.
30What shall we say then? That the Gentiles, who didn’t follow after righteousness, attained to righteousness, even the righteousness which is of faith;
31А Израиљ тражећи закон правде не докучи закон правде.
31but Israel, following after a law of righteousness, didn’t arrive at the law of righteousness.
32Зашто? Јер не тражи из вере него из дела закона; јер се спотакоше на камен спотицања,
32Why? Because they didn’t seek it by faith, but as it were by works of the law. They stumbled over the stumbling stone,
33као што стоји написано: Ево мећем у Сиону камен спотицања и стену саблазни; и који га год верује неће се постидети.
33even as it is written, “Behold, I lay in Zion a stumbling stone and a rock of offense; and no one who believes in him will be disappointed.”
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.