Јаковљева 3

Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic

Kulish and Puluj Bible (1905)

1Не тражите, браћо моја, да будете многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени,

1Не бувайте многі учителями, браттє моє, знаючи, що більший осуд приймемо.

2јер сви погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек, може зауздати и све тело.

2Багато бо грішимо всї. Коли хто в слові не грішить, се звершений чоловік, сильний обуздати і все тїло.

3Јер гле, и коњима мећемо жвале у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо.

3Ось бо і коням узди в роти вкладаємо, щоб слухали нас, і все тїло їх повертаємо.

4Гле и лађе, ако су и велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малом крмицом куда хоће онај који управља.

4Ось і кораблї, хоч які величезні, і страшенними вітрами носять ся, обертають ся малим стерном, куди воля стерника хоче.

5А тако је и језик мали уд, и много чини. Гле, мала ватра, и колике велике шуме сажеже.

5Так само й язик — малий член, а вельми хвалить ся. Ось малий огонь, а які великі речі палить!

6И језик је ватра, свет пут неправде. Тако и језик живи међу нашим удима, поганећи све тело, и палећи време живота нашег, и запаљујући се од пакла.

6І язик огонь, сьвіт неправди; так, язик стоїть між членами нашими, сквернячи все тїло, і палючи круг природи, а запалюючись од геєнни.

7Јер сав род звериња и птица, и бубина и риба, припитомљава се и припитомио се роду човечијем;

7Всяка бо природа, зьвірей і птиць, гадів і морських (зьвірів) вгамовуєть ся і вгамовано природою чоловічою;

8а језик нико од људи не може припитомити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.

8язика ж нїхто з людей не може вгамувати; без упину бо (се) зло, повне отрути смертоносної.

9Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме кунемо људе, који су створени по обличју Божијем.

9Ним благословляємо Бога і Отця, і ним кленем людей, що постали по подобию Божому.

10Из једних уста излази благослов и клетва. Не ваља, љубазна браћо моја, да ово тако бива.

10Із тих же уст виходить благословеннє і проклін. Не подобає, браттє моє любе, сьому так бути.

11Еда ли може извор из једне главе точити слатко и горко?

11Хиба криниця з одного джерела випускає солодке і гірке?

12Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слане и слатке воде.

12Хиба може, браттє моє, смоківниця маслини родити, або виноградина смокви? Так само нї одна криниця не дає солоної і солодкої води.

13Ко је међу вама мудар и паметан нека покаже од доброг живљења дела своја у кротости и премудрости.

13Хто мудрий та розумний між вами, нехай покаже з доброго життя дїла свої в лагідности і премудрости.

14Ако ли имате горку завист и свађу у срцима својим, не хвалите се, ни лажите на истину.

14Коли ж гірку зависть маєте та сварку в серцї вашому, то не величайтесь і не кривіть на правду.

15Ово није она премудрост што силази одозго, него земаљска, људска, ђаволска.

15Не сходить ся премудрость звише, а земна (вона), душевна, бісовська.

16Јер где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар.

16Де бо зависть та сварка, там безладдє і всяке лихе дїло.

17А која је премудрост одозго она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова, без хатера, и нелицемерна.

17А та премудрость, що звише, найперше чиста, потім мирна, лагідна, покірлива, повна милости і добрих овочів, безсторонна і нелицемірна.

18А плод правде у миру сеје се онима који мир чине.

18Овощ же праведности сїєть ся в упокої тим, хто творить упокій.

Tip: use the ← and → keys to turn chapters.