Дїяння 23
Kulish and Puluj Bible (1905)Translation
Kulish and Puluj Bible (1905)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Поглянувши ж Павел пильно на раду рече: Мужі брати, я жив у всїй добрій совістї перед Богом до сього дня.
1А Павле погледавши на скупштину рече: Људи браћо! Ја са свом добром савести живех пред Богом до самог овог дана.
2Архиєрей же Ананїя звелїв тим, що стояли перед ним, бити його в лице.
2А поглавар свештенички Ананија заповеди онима што стајаху код њега да га бију по устима.
3Тодї рече Павел до него: Бити ме тебе Бог, стїно побіляна; і ти сидиш, щоб судити мене по закону, а проти закону велиш мене бити?
3Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по закону, а преступајући закон заповедаш да ме бију.
4Ті ж, що стояли, сказали: Ти архиєрея Божого злорічиш?
4А они што стајаху наоколо рекоше: Зар псујеш Божјег поглавара свештеничког?
5Рече ж Павел: Не знав я, брати, що се архиєрей: писано бо: Не казати меш лихого на князя народу твого.
5А Павле рече: Не знадох, браћо, да је поглавар свештенички, јер стоји написано: Старешини народа свог да не говориш ружно.
6Постерігши ж Павел, що одна часть (людей) Садукейська, а друга Фарисейська, покликнув у радї: Мужі брати! я Фарисей, син Фарисеїв; за надїю воскресення мертвих мене судять.
6А знајући Павле да је један део садукеја а други фарисеја повика на скупштини: Људи браћо! Ја сам фарисеј и син фарисејев: за наду и за васкрсење из мртвих доведен сам на суд.
7Як ж се промовив, постала незгода між Фарисеями та Садукеями; і роздїлилась громада.
7А кад он ово рече, постаде распра међу садукејима и фарисејима, и раздели се народ.
8Садукеї бо кажуть, що нема воскресення, нї ангела, нї духа, а Фарисеї визнають обох.
8Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела ни духа; а фарисеји признају обоје.
9Постав же крик великий; і, вставши письменники части Фарисейської, змагались, говорячи: Нїчого лихого не знаходимо в чоловікові сему; коли ж дух промовив до него або ангел, то не воюймо з Богом.
9И постаде велика вика, и уставши књижевници од стране фарисејске препираху се међу собом говорећи: Никакво зло не налазимо на овом човеку; ако ли му говори дух или анђео, да се не супротимо Богу.
10І, як постала буча велика, тисячник, опасуючись, щоб вони не розірвали Павла, звелїв воїнам зійти, та, вхопивши його з посеред них, привести в замок.
10А кад поста распра велика, побојавши се војвода да Павла не раскину, заповеди да сиђу војници и да га отму између њих, и да га одведу у логор.
11Другої ж ночи став перед ним Господь і рече: Бодрись, Павле; як бо ти сьвідкував про мене в Єрусалимі, так ти маєш і в Римі сьвідкувати.
11А ону ноћ стаде Господ пред њега и рече: Не бој се, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму сведочити.
12Як же настав день, зложивши змову деякі з Жидів, заклялись, говорячи, що нї їсти муть, нї пити муть, доки не вбють Павла.
12А кад би дан, учинише неки од Јевреја веће и заклеше се говорећи да неће ни јести ни пити докле не убију Павла.
13Було ж більш сорока, що сю клятьбу зробили.
13А беше их више од четрдесет који ову клетву учинише.
14Приступивши вони до архиєреїв та старших, казали: клятьбою поклялись ми нїчого не їсти, доки не вбємо Павла.
14Ови приступивши ка главарима свештеничким и старешинама, рекоше: Клетвом заклесмо се да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла;
15Тепер же ви дайте знати тисячникові й радї, щоб завтра вивів його до вас, нїби хочете розвідатись пильнїще про справу його; ми ж, поки ще він наближить ся, готові будемо вбити його.
15сад дакле ви са сабором кажите војводи да га сутра сведе к вама, као да бисте хтели дознати боље за њега; а ми смо готови да га убијемо пре него се он приближи.
16Прочувши ж син сестри Павлової про їх задум на него, прийшовши і ввійшовши в замок, сказав Павлові.
16А син сестре Павлове чувши ову заседу дође и уђе у логор и каза Павлу.
17Покликавши ж Павел одного з сотників, рече: Одведи хлопця сього до тисячника; має бо щось сказати йому.
17А Павле дозвавши једног од капетана рече: Ово момче одведи к војводи, јер има нешто да му каже.
18Він же, взявши його, повів до тисячника, й каже: Вязник Павел, покликавши мене, просив привести до тебе сього хлопця; має бо щось сказати тобі.
18А он га узе и доведе к војводи, и рече: Сужањ Павле дозва ме и замоли да ово момче доведем к теби које има нешто да ти говори.
19Узявши ж його за руку тисячник, і відійшовши на самоту, питав його: Про що ти маєш звістити менї?
19А војвода узевши га за руку, и отишавши насамо, питаше га: Шта је што имаш да ми кажеш?
20Він же каже, що Жиди змовились просити тебе, щоб завтра привів Павла до них у раду, наче б хотїли лучче розпитатись про него.
20А оно рече: Јевреји договорише се да те замоле да сутра сведеш Павла к њима на скупштину, као да би хтели боље испитати за њега;
21Ти ж не слухай їх: засїдаєть ся бо їх на него більш сорока чоловік, що закляли ся не їсти й не пити, доки не вбють його; і тепер готові вони, дожидаючи від тебе обіцянки.
21али ти их немој послушати, јер га чекају од њих више од четрдесет људи који су се заклели да неће ни јести ни пити докле га не убију; и сад су готови, и чекају твоје обећање.
22Тисячник же відпустив хлопця, звелївши нїкому не казати, що се виявив єси передо мною.
22А војвода онда отпусти момче заповедивши му: Ником не казуј да си ми ово јавио.
23І, покликавши двох із сотників, каже: Наготовте дві сотнї воїнів, щоб ішли в Кесарию, та сїмдесять комонників, та дві сотнї стрельцїв на третю годину ночи;
23И дозвавши двојицу од капетана рече: Приправите ми двеста војника да иду до Ћесарије, и седамдесет коњика и двеста стрелаца, по трећем сату ноћи.
24і скотину наготовити, щоб, посадивши Павла, одвели цїлого до старости Феликса.
24И нека доведу коње да посаде Павла, и да га прате до Филикса судије.
25Написав же й лист такого змісту:
25И написа посланицу у којој овако говораше:
26Клавдий Лизия вельможному старостї Феликсові: радуй ся.
26Од Клаудија Лисије честитом Филиксу поздравље.
27Чоловіка сего Жиди схопили і мали вбити; я ж, пристигши з військом, одняв його, довідавшись, що він Римлянин.
27Човека овог ухватише Јевреји и хтеше да га убију; ја пак дођох с војницима и отех га дознавши да је Римљанин.
28Хотївши ж довідатись про причину, за що обвинували його, увів його в раду їх,
28И желећи дознати узрок за који га криве сведох га на њихову скупштину.
29і знайшов, що обвинували його про питання закону їх, та нїякої вини, достойної смерти або кайданів, нема в йому.
29Тада нађох да га криве за питања закона њиховог, а да нема никакве кривице која заслужује смрт или окове.
30Як же сказано менї про зраду, що мала бути од Жидів на чоловіка сього, зараз післав я його до тебе, звелївши і винувателям його говорити перед тобою, що мають на него. Бувай здоров.
30И дознавши ја уговор јеврејски о глави овог човека одмах га послах к теби заповедивши и супарницима његовим да пред тобом кажу шта имају на њ. Здрав буди!
31Воїни ж, як звелено їм, узявши Павла, повели в ночі в Антипатриду.
31А војници онда, као што им се заповеди, узеше Павла и одведоше га ноћу у Антипатриду.
32А назавтра, зоставивши комонників ійти з ним, вернулись у замок.
32А сутрадан оставивши коњике да иду с њим, вратише се у логор.
33Вони ж, ввійшовши в Кесарию і оддавши лист старостї, поставили перед ним і Павла.
33А они дошавши у Ћесарију, предаше посланицу судији и изведоше Павла преда њ.
34Прочитавши ж староста і спитавши, з якої він країни, та довідавшись, що з Киликиї,
34А судија прочитавши посланицу запита одакле је; и дознавши да је из Киликије
35слухати му тебе, каже, як прийдуть винувателї твої. І звелїв стерегти його в преториї Іродовій.
35рече: Испитаћу те кад супарници твоји дођу. И заповеди да га чувају у двору Иродовом.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.