Дїяння 19
Kulish and Puluj Bible (1905)Translation
Kulish and Puluj Bible (1905)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Стало ся ж, як був Аполос у Коринтї, пройшовши Павел верхні сторони, прибув у Єфес, і, знайшовши деяких учеників,
1Догоди се пак, кад беше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике
2рече до них: Чи прийняли ви Духа сьвятого, увірувавши? Вони ж сказали йому: Ба й не чували, чи є Дух сьвятий.
2рече им: Јесте ли примили Духа Светог кад сте веровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети.
3І рече до них: У що ж ви хрестились? Вони ж казали: В Йоанове хрещеннє.
3А он им рече: На шта се дакле крстисте? А они рекоше: На крштење Јованово.
4Рече ж Павел: Йоан хрестив хрещеннєм покаяння, глаголючи людям, щоб у Грядущого за ним вірували, се єсть в Христа Ісуса.
4А Павле рече: Јован крсти крштењем покајања, говорећи народу да верују Оног који ће за њим доћи, то јест, Христа Исуса.
5Почувши ж се, хрестились в імя Господа Ісуса.
5А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.
6І, як положив на них Павел руки, зійшов Дух сьвятий на них, і заговорили мовами, і пророкували.
6А кад Павле метну руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораше језике и прорицаху.
7Було ж усїх до дванайцяти чоловік.
7А беше људи свега око дванаест.
8Увійшовши ж у школу, промовляв одважно три місяцї, розмовляючи і доводячи про царство Боже.
8И ушавши у зборницу говораше слободно три месеца учећи и уверавајући за царство Божје.
9Як же деякі закаменїли, й не слухали, злословлячи путь (Господень) перед народом, відступив од них і відлучив учеників, та й що-дня розмовляв в школї одного Тирана.
9А кад неки беху отврднули и свађаху се хулећи на пут Господњи пред народом, одступи од њих и одлучи ученике, па се препираше сваки дан у школи неког Тирана.
10Се дїялось два роки, так що всї, що проживали в Азиї, слухали слово Господа Ісуса, — Жиди й Єленяне.
10И ово је бивало две године, тако да сви који живљаху у Азији, и Јевреји и Грци, чуше реч Господа Исуса.
11І не малі чудеса робив Бог руками Павловими,
11И Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловим,
12так що на недужих вкладали з тїла його хустки або рушники, й покидали їх недуги, й злі духи виходили з них.
12тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тела његовог носили на болеснике, и они се исцељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих.
13Почали ж деякі з тиняючих ся Жидів-заклинателїв іменувати над маючими духів лукавих імя Господа Ісуса, говорячи: Заклинаємо вас Ісусом, котрого Павел проповідує.
13И почеше неки од Јевреја, који се скитаху и заклињаху ђаволе, спомињати над онима у којима беху зли духови име Господа Исуса говорећи: Заклињемо вас Исусом кога Павле проповеда.
14Було ж якихсь сїм синів Скеви Жидовина архиєрея, що се робили.
14А беху неких седам синова Скеве Јеврејина, поглавара свештеничког, који ово чињаху.
15Та дух лукавий озвавшись, казав: Ісуса знаю, і Павла знаю; ви ж хто такі?
15А дух зли одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?
16І кинувсь на них чоловік, що в йому був дух лукавий, і, опанувавши їх, подужав їх так, що нагі й зранені повтїкали з того дому.
16И скочивши на њих човек у коме беше зли дух надвлада их, и притиште их пода се тако да голи и израњени утекоше из оне куће.
17Стало ся ж се відоме всїм Жидам і Єленянам, що жили в Єфесї; і попав страх на всїх їх, і величано імя Господа Ісуса.
17И ово дознаше сви који живљаху у Ефесу, и Јевреји, и Грци; и уђе страх у све њих, и величаше се име Господа Исуса.
18І многі з вірних приходили, і визнавали, і виявляли учинки свої.
18И многи од оних што вероваху, долажаху те се исповедаху и казиваху шта су учинили.
19Доволї ж багато з тих, що робили чари, позносивши книги свої, попалили перед усїма; і злїчено цїну їх, і налїчено пятьдесять тисяч срібняків.
19А многи од оних који чараху, сабравши књиге своје спаљиваху их пред свима; и прорачунаше и нађоше да су вределе педесет хиљада гроша.
20Так потужно росло слово Господнє і укріплялось.
20Тако здраво растијаше и надвлађиваше реч Господња.
21Як же се сповнилось, постановив Павел у дусї, пройшовши через Македонию та Ахаю, ійти в Єрусалим, говорячи, що, побувши там, мушу й Рим побачити.
21И кад се ово сврши, намисли Павле да прође преко Македоније и Ахаје, и да иде у Јерусалим, и рече: Пошто будем тамо, ваља ми и Рим видети.
22Піславши ж у Македонию двох послугуючих йому, Тимотея та Єраста, сам пробув (який ся) час ув Азиї.
22И посла у Македонију двојицу од оних који га служаху, Тимотија и Ераста; а он оста неко време у Азији.
23Стала ся ж часу того немала трівога про Господень путь.
23А у оно време подиже се не мала буна пута ради Господњег,
24Один бо, на ймя Димитрий, золотар, що робив срібні храми Артемиди, давав ремесникам немалий заробіток.
24јер некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао,
25Зібравши їх і инших сього дїла робітників, каже: Люде, ви знаєте, що з сього заробітку прожиток наш;
25он скупи ове и других оваквих ствари мајсторе, и рече: Људи! Ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење;
26та бачите й чуєте, що не то в Єфесї, а мало не по всїй Азиї сей Павел, пересьвідчивши, одвернув багато народу, говорячи, що нема богів рукотворних.
26и видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: То нису богови што се рукама човечијим граде.
27І не тільки се ремеслу нашому грозить, прийти в упадок, та щоб і храм великої богинї Артемиди не обернувсь у нїщо, і не пропало величчє тієї, котрій вся Азия і вселенна покланяєть ся.
27И не само што ће ова несрећа доћи на наш занат да не пролази, него се неће марити ни за цркву велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и васиони свет поштује.
28Вислухавши се і сповнившись гнївом, закричали, говорячи: Велика Артемида Єфеська!
28А кад они ово чуше, напунише се гнева, и викаху говорећи: Велика је Дијана Ефеска!
29І ввесь город був повен заколоту; і кинулись однодушно до театру, схопивши Гайя та Аристарха, Македонян, подорожнїх товаришів Павлових.
29И сав се град напуни буне; и наваливши једнодушно на збориште ухватише Гаја и Аристарха из Македоније, другове Павлове.
30Як же хотїв Павел увійти між народ, не пустили його ученики.
30А кад Павле хтеде да иде међу народ, не дадоше му ученици.
31І деякі з Азийської старшини, бувши йому приятелями, піславши до него, благали, щоб не йшов до театру.
31А неки и од азијских поглавара који му беху пријатељи, послаше к њему саветујући га да не излази на збориште.
32Инші ж що инше гукали; була бо громада заколочена, і більша з них (часть) не знала, чого посходились.
32Једни пак викаху једно а други друго; јер беше сабор смућен, и највише их не знаху зашто су се скупили.
33З народу ж вивели Александра, і Жиди попихали його наперед. Александр же, махнувши рукою, хотїв був оправдуватись перед народом.
33А једни од народа извукоше Александра, кад га Јевреји изведоше. А Александар махнувши руком хтеде да одговори народу.
34Як же довідались, що він Жидовин, то всї гукали в один голос годин зо дві: Велика Артемида Єфеська!
34А кад га познаше да је Јеврејин, повикаше сви у глас, и викаху око два сата: Велика је Дијана Ефеска.
35Утихомиривши ж писар народ, каже: Мужі Єфеські, що б то був за чоловік, котрий не знав би, що город Єфес шануватель великої богинї Артемиди і Диопета!
35А писар утишавши народ рече: Људи Ефесци! Ко је тај човек који не зна да град Ефес слави велику богињу Дијану и њен кип небески?
36А коли нїчого проти сього не можна сказати, то треба вам угамуватись і нїчого нерозважно не робити.
36Кад дакле то не може нико одрећи, ваља ви да будете мирни, и ништа нагло да не чините;
37Привели бо ви чоловіків сих, що нї сьвятого не крали, нї богинї вашої не хулили.
37јер доведосте ове људе који нити су цркву Дијанину покрали, нити хуле на вашу богињу.
38Коли ж Димитрий та ремісники що з ним, мають з ким справу, то (на се) суддї судять і є старости; нехай позивають один одного.
38А Димитрије и мајстори који су с њим ако имају какву тужбу, имају судови, и имају намесници, нека туже један другог.
39А коли чого иншого допевняєтесь, то у законному зборі розсудить ся.
39Ако ли шта друго иштете, нека се извиди на правој скупштини.
40Бо ще опасуємось, щоб не обвинувачено нас за сегоднїшню бучу, не маючи жадної причини, котрою могли б оправдити се збіговище.
40Јер се бојимо да не будемо тужени за данашњу буну; а ниједног узрока нема којим бисмо се могли оправдати за ову буну.
41І, се промовивши, розпустив громаду.
41И ово рекавши распусти народ који се беше сабрао.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.