Дела апостолска 27
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Berean Standard Bible
1И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.
1When it was decided that we would sail for Italy, Paul and some other prisoners were handed over to a centurion named Julius, who belonged to the Imperial Regiment.
2А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.
2We boarded an Adramyttian ship about to sail for ports along the coast of Asia, and we put out to sea. Aristarchus, a Macedonian from Thessalonica, was with us.
3И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.
3The next day we landed at Sidon, and Julius treated Paul with consideration, allowing him to visit his friends and receive their care.
4И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.
4After putting out from there, we sailed to the lee of Cyprus because the winds were against us.
5И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.
5And when we had sailed across the open sea off the coast of Cilicia and Pamphylia, we came to Myra in Lycia.
6И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.
6There the centurion found an Alexandrian ship sailing for Italy and put us on board.
7И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.
7After sailing slowly for many days, we arrived off Cnidus. When the wind impeded us, we sailed to the lee of Crete, opposite Salmone.
8И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.
8After we had moved along the coast with difficulty, we came to a place called Fair Havens, near the town of Lasea.
9А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле
9By now much time had passed, and the voyage had already become dangerous because it was after the Fast. So Paul advised them,
10говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.
10“Men, I can see that our voyage will be filled with disaster and great loss, not only to ship and cargo, but to our own lives as well.”
11Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.
11But contrary to Paul’s advice, the centurion was persuaded by the pilot and by the owner of the ship.
12А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.
12Since the harbor was unsuitable to winter in, the majority decided to sail on, if somehow they could reach Phoenix to winter there. Phoenix was a harbor in Crete facing both southwest and northwest.
13И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.
13When a gentle south wind began to blow, they thought they had their opportunity. So they weighed anchor and sailed along, hugging the coast of Crete.
14Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.
14But it was not long before a cyclone called the Northeaster swept down across the island.
15А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.
15Unable to head into the wind, the ship was caught up. So we gave way and let ourselves be driven along.
16А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,
16Passing to the lee of a small island called Cauda, we barely managed to secure the lifeboat.
17који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.
17After hoisting it up, the crew used ropes to undergird the ship. And fearing that they would run aground on the sandbars of Syrtis, they lowered the sea anchor and were driven along.
18А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.
18We were tossed so violently that the next day the men began to jettison the cargo.
19И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.
19On the third day, they threw the ship’s tackle overboard with their own hands.
20А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.
20When neither sun nor stars appeared for many days and the great storm continued to batter us, we abandoned all hope of being saved.
21И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.
21After the men had gone a long time without food, Paul stood up among them and said, “Men, you should have followed my advice not to sail from Crete. Then you would have averted this disaster and loss.
22И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;
22But now I urge you to keep up your courage, because you will not experience any loss of life, but only of the ship.
23јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,
23For just last night an angel of God, whose I am and whom I serve, stood beside me
24говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.
24and said, ‘Do not be afraid, Paul; you must stand before Caesar. And look, God has granted you the lives of all who sail with you.’
25Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.
25So take courage, men, for I believe God that it will happen just as He told me.
26Али ваља нам доћи на једно острво.
26However, we must run aground on some island.”
27А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.
27On the fourteenth night we were still being driven across the Adriatic Sea. About midnight the sailors sensed they were approaching land.
28И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
28They took soundings and found that the water was twenty fathoms deep. Going a little farther, they took another set of soundings that read fifteen fathoms.
29Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.
29Fearing that we would run aground on the rocks, they dropped four anchors from the stern and prayed for daybreak.
30А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,
30Meanwhile, the sailors attempted to escape from the ship. Pretending to lower anchors from the bow, they let the lifeboat down into the sea.
31рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.
31But Paul said to the centurion and the soldiers, “Unless these men remain with the ship, you cannot be saved.”
32Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.
32So the soldiers cut the ropes to the lifeboat and set it adrift.
33А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.
33Right up to daybreak, Paul kept urging them all to eat: “Today is your fourteenth day in constant suspense, without taking any food.
34Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.
34So for your own preservation, I urge you to eat something, because not a single hair of your head will be lost.”
35И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.
35After he had said this, Paul took bread and gave thanks to God in front of them all. Then he broke it and began to eat.
36Онда се сви развеселивши и они једоше.
36They were all encouraged and took some food themselves.
37А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.
37In all, there were 276 of us on board.
38И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
38After the men had eaten their fill, they lightened the ship by throwing the grain into the sea.
39А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.
39When daylight came, they did not recognize the land, but they sighted a bay with a sandy beach, where they decided to run the ship aground if they could.
40И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.
40Cutting away the anchors, they left them in the sea as they loosened the ropes that held the rudders. Then they hoisted the foresail to the wind and made for the beach.
41А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.
41But the vessel struck a sandbar and ran aground. The bow stuck fast and would not move, and the stern was being broken up by the pounding of the waves.
42А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.
42The soldiers planned to kill the prisoners so none of them could swim to freedom.
43Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;
43But the centurion, wanting to spare Paul’s life, thwarted their plan. He commanded those who could swim to jump overboard first and get to land.
44а остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.
44The rest were to follow on planks and various parts of the ship. In this way everyone was brought safely to land.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.