Книга Иова 14
Synodal Translation (Синодальный перевод)Translation
Synodal Translation (Синодальный перевод)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Человек, рожденный женою, краткодневен и пресыщен печалями:
1Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2как цветок, он выходит и опадает; убегает, как тень, и не останавливается.
2Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3И на него-то Ты отверзаешь очи Твои, и меня ведешь на суд с Тобою?
3И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4Кто родится чистым от нечистого? Ни один.
4Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5Если дни ему определены, и число месяцев его у Тебя, если Ты положил ему предел, которого он не перейдет,
5Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6то уклонись от него: пусть он отдохнет, доколе не окончит, как наемник, дня своего.
6Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7Для дерева есть надежда, что оно, если и будет срублено, снова оживет, и отрасли от него выходить не перестанут:
7Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8если и устарел в земле корень его, и пень его замер в пыли,
8Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9но, лишь почуяло воду, оно дает отпрыски и пускает ветви, как бы вновь посаженное.
9Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10А человек умирает и распадается; отошел, и где он?
10А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11Уходят воды из озера, и река иссякает и высыхает:
11Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12так человек ляжет и не станет; до скончания неба он не пробудится и не воспрянет от сна своего.
12Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13О, если бы Ты в преисподней сокрыл меня и укрывал меня, пока пройдет гнев Твой, положил мне срок и потом вспомнил обо мне!
13О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!
14Когда умрет человек, то будет ли он опять жить? Во все дни определенного мне времени я ожидал бы, пока придет мне смена.
14Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15Воззвал бы Ты, и я дал бы Тебе ответ, и Ты явил бы благоволение творению рук Твоих;
15Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16ибо тогда Ты исчислял бы шаги мои и не подстерегал бы греха моего;
16А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17в свитке было бы запечатано беззаконие мое, и Ты закрыл бы вину мою.
17Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18Но гора падая разрушается, и скала сходит с места своего;
18Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19вода стирает камни; разлив ее смывает земную пыль: так и надежду человека Ты уничтожаешь.
19И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20Теснишь его до конца, и он уходит; изменяешь ему лице и отсылаешь его.
20Надвлађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21В чести ли дети его - он не знает, унижены ли - он не замечает;
21Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22но плоть его на нем болит, и душа его в нем страдает.
22Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.