Плач Јеремијин 4
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kulish and Puluj Bible (1905)
1Како потамне злато, промени се чисто злато? Камење је од светиње разметнуто по угловима свих улица.
1Як потемнїло те золото, змінилось золото найлїпше! каміннє з сьвятинї роскидане по всїх роздорожжях.
2Драги синови сионски, цењени као најчистије злато, како се цене земљани судови, као дело руку лончаревих!
2Поважні синове Сионові, дорогі, як найчистїйше золото, — вони стали, як той посуд глиняний, як виріб рук ганчарських!
3И звери истичу сисе своје и доје млад своју, а кћи народа мог поста немилостива као ној у пустињи.
3І потвори подають соски, та кормлять щенят своїх, а дочки народу мого стали жорстокі, мов ті струсицї в пустинї;
4Језик детету које сиса приону за грло од жеђи; деца ишту хлеба, а нема никога да им ломи.
4У немовлятка язик од згаги до піднебіння прилипає; їсти просять дїти, та нїхто їм не дає.
5Који јеђаху посластице, гину на улицама; који одрастоше у скерлету, ваљају се по буњишту.
5Хто їдав страви солодкі, умлїває з голоду по улицях, хто кохався на пурпурнім ложі, тулиться до гною.
6И кар који допаде кћери народа мог већи је од пропасти која допаде Содому, који се затре у часу и руке се не забавише око њега.
6Кара за безбожність дочки народу мого більша над покараннє Содоми: її бо стручено в хвилинї й руки людські не дотикали її.
7Назиреји њени беху чистији од снега, бељи од млека; тело им беше црвеније од драгог камења, глатки као сафир.
7Сієї ж князї були над снїг чисті, над молоко білі; тїло в них було румяне, немов ті коралї, й над сапфир сияло;
8А сада им је лице црње од угља, не познају се на улицама; кожа им се прилепила за кости, осушила се као дрво.
8А нинї лице їх чорнїйше над усе чорне, не познають їх на улицї; кожа в них до костї прилипла, зосхла, мов та деревина.
9Боље би онима који су побијени мачем него онима који мру од глади, који издишу убијени од несташице рода земаљског.
9Щасливійші ті, що від меча гинуть, нїж ті, що гинуть голодною смертю; сесї бо тануть поволи, побивані недостачею плодів земних.
10Својим рукама жене жалостиве куваше децу своју, она им бише храна у погибли кћери народа мог.
10Руки добросердних жінок варили дїток своїх, щоб мати з них їжу під час погибелї дочки народу мого.
11Наврши Господ гнев свој, изли жестоки гнев свој, и распали огањ на Сиону, који му прождре темеље.
11Ізогнав Господь гнїв свій, вилив досаду гнїву свого, й запалив огонь на Сионї, що пожер його до підвалин.
12Не би веровали цареви земаљски и сви становници по васиљеној да ће непријатељ и противник ући на врата јерусалимска.
12Не вірили царі землї й усї осадники земель, що ворог завзятий ввійшов у ворота Ерусалимські.
13Али би за грехе пророка његових и за безакоња свештеника његових, који проливаху крв праведничку усред њега.
13А все се за гріхи ложних пророків його, за беззаконства сьвященників його, що за їх приводом проливано кров праведників.
14Лутаху као слепци по улицама, каљаху се крвљу, које не могаху да се не дотичу хаљинама својим.
14Тепер вони, мов слїпі, улицями блукали, осквернювались кровю, так що не можна було приторкнутись до їх одежі.
15Одступите, нечисти, вичу им, одступите, одступите, не додевајте се ничега. И одлазе и скитају се; и међу народима се говори: Неће се више станити.
15Уступайтесь! Нечистий! у слїд їм кричали; уступайтесь, уступайтесь, не приторкайтесь! і вони, зворушені, ховались; а між людом говорили: Вже їх не буде!
16Гнев Господњи расеја их, неће више погледати на њих; не поштују свештеника, нису жалостиви на старце.
16(загнїване) Лице Господнє порозсїває їх; уже він не зглянеться на них, за те, що вони не вважали на сьвященників, над старими не милосердувались.
17Већ нам очи ишчилеше изгледајући помоћ залудну; чекасмо народ који не може избавити.
17Наші ж очі аж умучились, визираючи надармо підмоги; з башти нашої визирали сторожі того народу, що не міг нас урятувати.
18Вребају нам кораке, да не можемо ходити по улицама својим, приближи се крај наш, навршише се дани наши, дође крај наш.
18А вони, знай, підглядали ступні наші, так що ми не могли безпечно й по улицях ходити. О, близько конець наш, днї наші скінчились; так, се прийшов конець наш.
19Који нас гонише, беху лакши од орлова небеских, по горама нас гонише, у пустињи нам заседаше.
19Ті, що нас гнали, летїли хутше орлів під небом; гнались за нами по горах, ставляли засади в пустинї.
20Дисање ноздрва наших, помазаник Господњи, за ког говорасмо да ћемо живети под сеном његовим међу народима, ухвати се у јаме њихове.
20Дух наш живущий, помазанник Господень, попав у їх яму, — той, що про його мовляли ми: Під його тїню жити мем тихо посеред народів.
21Радуј се и весели се, кћери едомска, која живиш у земљи Узу! Доћи ће до тебе чаша, опићеш се, и открићеш се.
21Радуйся, дочко Едомова, веселися, ти, що живеш там у землї Уз! прийде й до тебе чарка, і ти впєшся, й ти будеш обнажена.
22Сврши се кар за безакоње твоје, кћери сионска; неће те више водити у ропство; походиће твоје безакоње, кћери едомска, откриће грехе твоје.
22Дочко Сионова! кара за беззаконства твої скінчилась; більш у полонь ти зайнята не будеш; твої ж провини, дочко Едомова, Господь навідає й виявить гріхи твої.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.