Јеремија 10
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kulish and Puluj Bible (1905)
1Слушајте реч коју вам говори Господ, доме Израиљев.
1Слухайте слова, що говорить до вас Господь, ви, доме Ізрайлїв!
2Овако вели Господ: Не учите се путу којим иду народи, и од знака небеских не плашите се, јер се од њих плаше народи.
2Так говорить Господь: Не вчітесь ходити стежками поганськими й не страхайтесь перед знаменнями небесними: бо страхаються їх тілько невіри.
3Јер су уредбе у народа таштина, јер секу дрво у шуми, дело руку уметничких секиром;
3Постанови поганські пусті: вони вирубають дерево в лїсї, оброблять руками ремісника сокирою,
4Сребром и златом украшују га, клинима и чекићима утврђују га да се не помиче;
4Покривають сріблом та золотом, прибивають гвіздєм та молотком, щоб не хиталось.
5Стоје право као палме, не говоре; треба их носити, јер не могу ићи; не бој их се, јер не могу зла учинити, а не могу ни добра учинити.
5Вони, (ті ідоли) — мов точений стовп, і не говорять; їх носять, бо ходити не можуть. Тим і не лякайтесь їх, бо не здолїють вони нїяк зашкодити, та й щось доброго зробити вони не в силї.
6Нико није као Ти, Господе; велик си и велико је име Твоје у сили.
6Рівнї нема тобі, Господи! велик єси й велике імя твоє потугою.
7Ко се не би Тебе бојао, царе над народима! Јер Теби то припада; јер међу свим мудрацима у народа и у свим царствима њиховим нема таквог какав си Ти.
7Хто не збоїться тебе, царю народів? Одному тобі належиться честь, бо між усїма премудрими в народах і в усїх царствах їх нема рівнї тобі.
8Него су сви луди и безумни, дрво је наука о таштини.
8Всї вони дурні, безглузді; пуста наука їх — отте дерево.
9Сребро ковано доноси се из Тарсиса и злато из Уфаза, дело уметничко и руку златарских, одело им је од порфире и скерлета, све је дело уметничко.
9Розплескане в листки срібло, привезене з Тарсису, та золото з Уфазу, — робота майстерних людей та рук плавильникових; одежа на їх із блавату та з пурпуру: все воно — робота людей тямущих.
10А Господ је прави Бог, Бог живи и цар вечни, од Његове срдње тресе се земља, и гнев Његов не могу поднети народи.
10Господь же справдешній Бог, се живий Бог й віковічний царь. Од гнїву його тремтить земля, і погрози його не здолїють видержати народи.
11Овако им реците: Богови, који нису начинили небо ни земљу, нестаће са земље и испод неба.
11Оце ж кажіть їм: Боги, що не сотворили неба й землї, позникають із землї й зпід неба.
12Он је начинио земљу силом својом, утврдио васиљену мудрошћу својом, и разумом својим разастро небеса;
12Він сотворив землю силою своєю, утвердив круг земний мудростю своєю і розумом своїм розпростер небеса.
13Он кад пусти глас свој, буче воде на небесима, подиже пару с крајева земаљских, пушта муње с даждем, и изводи ветар из стаја његових.
13На його приказ ревуть води на небі, і він велить хмарам уставати з країв землї; творить блискавицї поміш з дощем, і випускає вітри з запасних сховищ своїх.
14Сваки човек поста безуман од знања, сваки се златар осрамоти ликом резаним, јер су лаж ливени ликови његови, и нема духа у њима.
14Безумним виявлює себе кожен мистець у свойму знаннї, і кожен плавильник соромить себе бовваном своїм, бо вилите ним — се лож, і нема в йому духа.
15Таштина су, дело преварно; кад их походим, погинуће.
15Се пуста мана, робота облуду; в день караючих навідин вони почезнуть.
16Није такав део Јаковљев, јер је Творац свему, и Израиљ Му је наследство, име Му је Господ над војскама.
16Не такий, як їх, пай Яковів; бо його Бог — се творець усього, а Ізраїль — се булава царства його; на імя йому — Господь Саваот.
17Покупи из земље трг свој ти, која седиш у граду.
17Забірай з країни добро твоє, скоро бо опинишся в облязї;
18Јер овако вели Господ: Гле, ја ћу избацити као праћом становнике ове земље, и притеснићу их да осете.
18Так бо говорить Господь: Ось, я повикидаю на сей раз осадників сієї землї і зажену їх у тїсноту, щоб їх половлено.
19Тешко мени од муке моје, рећи ће; љута је рана моја; а ја рекох: То је бол, треба да га подносим.
19Ой горе ж менї в нуждї моїй; болюча рана моя! та я кажу собі: заслужений сей смуток мій, і буду терпіти його:
20Мој је шатор опустошен и сва ужа моја покидана, синови моји отидоше од мене и нема их, нема више никога да разапне шатор мој и дигне завесе моје.
20Намет мій спустошено, і всї верівки мої порвано; дїти мої забрані від мене, нема вже їх: нїкому знов напяти намета мого й розвісити на йому покривал моїх;
21Јер пастири посташе безумни и Господа не тражише; зато не бише срећни, и све се стадо њихово распрша.
21Бо пастирі поставались безглуздими й не питали про Господа, а через те були й їх поступки нерозумні, та й стадо їх ійде в розсипок.
22Гле, иде глас и врева велика из северне земље да обрати градове Јудине у пустош, у стан змајевски.
22Чути гук! Уже наближується; голосний галас від полуночньої землї, щоб городи Юдині обернути в пустки, в пробуток шакалів.
23Знам, Господе, да пут човечји није у његовој власти нити је човеку који ходи у власти да управља корацима својим.
23Знаю, Господи, що людська дорога не в його волї, й не здолїє сам про себе чоловік давати напрям ступням своїм.
24Карај ме, Господе, али с мером, не у гневу свом, да ме не би затро.
24Карай же мене, Господи, та не без міри, не в гнїві твойму, щоб не обернув мене в нїщо.
25Излиј гнев свој на народе који Те не познају, и на племена која не призивају име Твоје, јер прождреше Јакова, прождреше га да га нема, и насеље његово опустеше.
25Нї, вилий досаду твою на народи, що не хочуть нїчого знати про тебе, й на племена, що не взивають імені твого; бо вони зʼїли Якова, пожерли й вигубили його, а займище його спустошили.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.