Јеремија 5
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kulish and Puluj Bible (1905)
1Прођите по улицама јерусалимским, и видите сада и разберите и потражите по улицама његовим, хоћете ли наћи човека, има ли ко да чини што је право и да тражи истину, па ћу опростити.
1Пройдїте по улицях Ерусалимських, озирнїтесь навкруги та роспитуйте й шукайте по всїх майданах: чи знайдете кого, що чинив би суд, щоб допевнявся правди, — я би змилосердився.
2Ако и говоре: Тако да је жив Господ! Опет се криво куну.
2Хоч вони й мовляють: „Як жив Господь!‟ то божяться криво.
3Господе! Не гледају ли очи Твоје на истину! Бијеш их, али их не боли; сатиреш их, али неће да приме науке, тврђе им је лице од камена, неће да се обрате.
3Твої ж, Господи, очі хиба не на правду дивляться? Ти побиваєш їх, та їх наче б не болїло; ти вигублюєш їх, та вони не хочуть знати науки; лиця в їх поробились твердїйшими од каменя — не хотять навернутись.
4И ја рекох: Сиромаси су, лудо раде, јер не знају пут Господњи, закон Бога свог.
4Я думав собі: вони, може бути, люде прості, вони дурні, то ж і не знають путя Господнього, нї закону Божого.
5Идем к властељима, и њима ћу говорити, јер они знају пут Господњи, закон Бога свог; али и они изломише јарам, покидаше свезе.
5Пійду ж я до значних та розмовлюсь із ними, бо вони знають Господню путь, закон Бога свого. Та вони всї вкупі ще більш поламали ярмо, порвали ужви.
6За то ће их побити лав из шуме, вук ће их вечерњи потрти, рис ће вребати код градова њихових, ко год изиђе из њих биће растргнут, јер је много греха њихових и силни су одмети њихови.
6Тим і побє їх лев із лїса, пожере степовий вовк, облягати ме пард міста їх, так що, хто вийде, буде пошматований, бо умножились переступи їх, нема лїку зрадам їх.
7Како ћу ти опростити то? Синови твоји оставише мене, и куну се онима који нису богови. Како их наситих, стадоше чинити прељубу, и у кућу курвину стичу се гомилом.
7Як же менї за таке простити тебе? Дїти твої покинули мене та й присягаються тими, що — не боги. Я годував їх, вони перелюбкували й купами товпились у доми блудниць.
8Јутром су кад устају као товни коњи, сваки рже за женом ближњег свог.
8Вони — годовані жеребцї: кожний рже до чужої жени.
9За то ли нећу походити? Вели Господ, и душа моја неће ли се осветити таквом народу?
9Хиба ж менї не карати за таке? говорить Господь, чи ж не помститься душа моя на такому народові, як сей?
10Изађите му на зидове и развалите, али немојте сасвим затрти, скините му преворнице, јер нису Господње.
10Вилазїте на мури його й розвалюйте — та не до щаду; виривайте парости його, бо вони не Господнї;
11Јер ме сасвим изневери дом Израиљев и дом Јудин, вели Господ.
11Зрадив бо мене дом Ізрайлїв і дом Юдин, говорить Господь.
12Ударише у бах Господу и рекоше: Није тако, неће нас зло задесити, и нећемо видети мача ни глади.
12Одцурались вони Господа й мовляли: „Нема його, й не побє нас лиха година, нї меч, нї голоднеча.
13А ти пророци отићи ће у ветар, и речи нема у њима, њима ће бити тако.
13І пророки говорили на вітер, і слова (Господнього) нема в них; їм самим нехай те станеться.‟
14Зато овако вели Господ Господ над војскама: Кад тако говорите, ево ја ћу учинити да речи моје у устима твојим буду као огањ, а овај народ дрва, те ће их спалити.
14Тим же то говорить Господь Бог сил: за те, що провадили ви такі речі, зроблю я слова мої в устах твоїх огнем, а сих людей — дровами, і той огонь пожере їх.
15Гле, ја ћу довести на вас народ из далека, доме Израиљев, вели Господ, народ јак, народ стар, народ коме језика нећеш знати нити ћеш разумети шта говори;
15Ось, я напущу на вас, доме Ізраїля, народ здалеку, говорить Господь, народ потужний, народ давнезний, народ, що мови його ти не знаєш, і що він говорить, ти незрозумієш.
16Коме је тул као гроб отворен, сви су јаки.
16Сагайдак у його, як гріб розтворений, а всї вони — самі невміраки.
17И појешће летину твоју и хлеб твој, што синови твоји и кћери твоје хтеше јести, појешће овце твоје и говеда твоја, појешће винову лозу твоју и смокве твоје, и мачем ће затрти тврде градове твоје у које се уздаш.
17І повиїдають вони вроджай твій і зерно твоє; зʼїдять синів твоїх і дочок твоїх; вівцї твої й товар твій; виноградину твою й смокви твої; утверджені городи твої, що на їх уповаєш, вони мечем звоюють.
18Али ни тада, вели Господ, нећу вас сасвим затрти.
18Але й у ті часи, говорить Господь, не вигублю вас до щаду.
19Јер кад кажете: Зашто нам чини Господ Бог наш све ово? Тада им реци: Како остависте мене и служисте туђим боговима у земљи својој, тако ћете служити туђинцима у земљи која није ваша.
19Коли ж мовляти мете: За що вдїяв нам се все Господь, Бог наш? то відкажи їм: Що ви мене покинули та й служили чужим богам у своїй землї, за те будете служити чужим у землї не вашій.
20Јавите ово у дому Јаковљевом, и огласите у Јуди, говорећи:
20Оповістїть се в дому Якововому й звістїть в Юдеї, кажучи:
21Чујте ово, луди и безумни народе, који имате очи, а не видите, који имате уши, а не чујете.
21Слухайте, дурні й нерозсудливі люде, що маєте очі, та не бачите, маєте уші, та не чуєте:
22Мене ли се нећете бојати? Вели Господ; од мене ли нећете дрхтати? Који поставих песак мору за међу вечном наредбом, и неће прећи преко ње; ако му и устају вали, неће надјачати, ако и буче, неће је прећи.
22Чи вже ж ви та не боїтесь мене, говорить Господь, чи й передо мною не затремтите? Я ж положив морю гряницею піски, вічною гряницею, яку воно не переступить; і хоч филї його напирають, та годї їм перемогти; хоч вони бурхають, та не здолїють перейти.
23Али је у народа овог срце упорно и непокорно; одступише и отидоше.
23А в людей сих серце бутне й ворохобне; відступили та й пійшли манівцем.
24Нити рекоше у срцу свом: Бојмо се Господа Бога свог, који нам даје дажд рани и позни на време, и чува нам недеље одређене за жетву.
24Не подумали ж у серцї свойму: Біймося Господа Бога нашого, що дає нам свого часу дощ раннїй і пізнїй, що порядкує тижнями, призначеними на жнива.
25Безакоња ваша одвраћају то, и греси ваши одбијају добро од вас.
25Се ж провини ваші відхилили те, се ваші гріхи відняли вам те добро.
26Јер се налазе у народу мом безбожници, који вребају као птичари кад се притаје, мећу замке да хватају људе.
26Бо між людьми моїми знаходяться безбожні: залягають, як птахоловцї, припадають до землї, наставляють сїти, щоб ловити людей.
27Као крлетка пуна птица тако су куће њихове пуне преваре; зато посташе велики и обогатише.
27Мов клїтка, повна птиць, так повно в їх домівках оманного заробітку; сим робом і поробились вони великими й заможними,
28Угојише се, сјају се, мимоилазе зло, не чине правде ни сирочету, и опет им је добро, и не дају правице убогима.
28Потовстїли й погрубшали, а в лихому попереступали всяку міру; не розбирають справ на судї, справ безбатченків; самі упливають в добрі, а справедливому дїлу вбогих не помагають на судї.
29Зато ли нећу походити? Вели Господ, и душа моја неће ли се осветити таквом народу?
29Чи не покараю ж я за таке, говорить Господь, і не помститься серце моє на такому народові, як сей?
30Чудо и страхота бива у земљи.
30Чудні й страшні речі дїються в сїй землї:
31Пророци пророкују лажно, и свештеници господују преко њих, и народу је мом то мило. А шта ћете радити на последак?
31Пророки пророкують лож, сьвященники за їх підмогою управляють, а люд мій любить се. Що ж ви чинити мете, як настане тому кінець?
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.