Јеремија 6
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kulish and Puluj Bible (1905)
1Скупите се из Јерусалима, синови Венијаминови, и у Текуји затрубите у трубу, и подигните знак огњен над Вет-Акеремом, јер се види зло од севера и велика погибао.
1Втїкайте, Беняминїї, з Ерусалиму, й затрубіте трубою в Текої; дайте знак огнем у Беткаремі, бо з півночі грозить біда й страшна погибель.
2Учиних кћер сионску да је као лепа и нежна девојка.
2Спустошу я уродливу й винїжену дочку Сионову.
3К њој ће доћи пастири са стадима својим, разапеће око ње шаторе, сваки ће опасти своје место.
3Поприходять пастухи до неї з стадами своїми, понапинають округи неї намети свої; кожен випасувати ме займище своє.
4Спремите рат на њу, устаните да ударимо у подне. Тешко нама, јер дан наже, и сенке вечерње одуљаше.
4Готуймось воювати її; рушайте, пійдемо ще ополуднї! Ой, ой! уже схиляється днина, розпростирається вечірня тїнь.
5Устаните да ударимо обноћ и развалимо дворове њене.
5Рушайте, пійдем і нїччю та й порозвалюймо палати її!
6Јер овако говори Господ над војскама: Сеците дрва, и начините опкопе према Јерусалиму; то је град који треба походити; колики је год, насиље је у њему.
6Так бо говорить Господь сил: Рубайте дерево та насипайте вал проти Ерусалиму. Сьому городові належиться кара; в йому повно насильства.
7Као што извор точи воду своју, тако он точи злоћу своју; насиље и отимање чује се у њему, преда мном су једнако болови и ране.
7Як криниця держить у собі воду, так і він повний все ледарством. Нахаба й тїснота голосні в йому; перед моїм лицем — повсячасно кривда й знущаннє.
8Поправи се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.
8Схаменись, Ерусалиме, щоб не одвернулась від тебе душа моя, щоб не зробив я тебе пусткою, землею, що нїхто не живе в їй.
9Овако говори Господ над војскама: Остатак ће се Израиљев пабирчити као винова лоза. Турај руку своју као берач у котарице.
9Так говорить Господь Саваот: До щаду обберуть останок Ізраїля, як оббірають грони на виноградинї; роби рукою твоєю, як оббираючий виноградину, що наповнює нею коші.
10Коме ћу говорити и сведочити да чују? Гле, ухо им је необрезано, те не могу чути; гле, реч је Господња њима подсмех, није им мила.
10До кого ж менї говорити, кого вговорювати, щоб чули? Ухо бо в їх затулене, й не можуть чути; слово Господнє — се в них жарт; не любе воно їм.
11За то сам пун гнева Господњег; изнемогох устежући га; просућу га на децу по улицама и на сабране младиће, и човек и жена ухватиће се, и стари и временити.
11Тим то я й палаю гнївом Господнїм, не вгамую його в собі; виллю його на дїтвору на улицї, й на громаду молодцїв; займуть мужа з жоною в полонь, і старого з дїдом старезним.
12И куће ће њихове припасти другима, и њиве и жене, кад махнем руком својом на становнике ове земље, вели Господ.
12Домівки ж їх попереходять до другого, й поля й жінки заразом; простягну бо руку мою на осадників сієї землї, говорить Господь.
13Јер од малог до великог сви се дадоше на лакомство, и пророк и свештеник, сви су варалице.
13Бо від наймолодшого та й до найстарійшого дбають вони всї про наживу, й від пророка до сьвященника — всї витворяють оману.
14И лече ране кћери народа мог овлаш, говорећи: Мир, мир; а мира нема.
14Легко важять вони собі рани в людей моїх і думають хутко позагоювати, говорючи: „Спасеннє!‟ мир! а нїякого мира нема.
15Еда ли се постидеше што чинише гад? Нити се постидеше нити знају за стид; за то ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће, вели Господ.
15Хиба вони соромляться, витворяючи гидоти? Нї, нема їм сорома, не червонїють, та й не тямлять уже, що то таке соромитись. Тим і попадають вони між поваленими, як надійде година моєї кари, говорить Господь.
16Господ рече овако: Станите на путевима и погледајте, и питајте за старе стазе, који је пут добар, па идите по њему, и наћи ћете мир души својој. А они рекоше: Нећемо да идемо.
16Так говорить Господь: Зʼупинїтесь на дорогах ваших, і роздивітесь, та розпитайте про дороги, що ними ходжено в давнезні давна, де дорога до щастя, та й ступайте нею, а знайдете впокій душам вашим. Вони ж сказали: Не пійдемо.
17И поставих вам стражаре говорећи: Пазите на глас трубни. А они рекоше: Нећемо да пазимо.
17Тодї поставив я сторожів до вас, і повелїв: Уважайте на сей трубний голос. Вони ж мовляли: Не будемо слухати.
18Зато чујте, народи, и познај, зборе, шта је међу њима.
18Оце ж слухайте, народи, й знай, громадо, що з ними буде.
19Чуј, земљо! Ево ја ћу пустити зло на овај народ, плод мисли њихових, јер не пазе на моје речи, и одбацише закон мој.
19Слухай, земле! се я наведу лихолїттє на сей люд, — овощ мислей їх; бо вони на мої слова не вважали, а науку мою відпихали.
20Шта ће ми тамјан, што долази из Саве, и добри цимет из далеке земље? Жртве ваше паљенице нису ми угодне, нити су ми приноси ваши мили.
20Що менї кадило з Себи, та пахуще зїллє здалека? Всепаленнєм од вас і жертвами вашими я гидую.
21Зато овако говори Господ: Ево ја ћу метнути овом народу сметње, о које ће се спотаћи и очеви и синови, сусед и пријатељ му, и погинуће.
21Тим же то так говорить Господь: Ось, я положу сим людям спотику на дорозї, і спотикнуться об її й батьки й сини, та й сусїд погибне з сусїдом.
22Овако говори Господ: Ево народ ће доћи из земље северне, и велик ће народ устати од крајева земаљских.
22Так говорить Господь: Се йде народ із північньої землї, й великий люд підіймається з найдальшого кутка землї;
23Лук и копље носиће, жестоки ће бити и немилостиви, глас ће им бучати као море, и јахаће на коњима, спремни као јунаци да се бију с тобом, кћери сионска.
23Несуть лука й списа. Жорстокі вони, не змилосердяться; ревуть, як море, йдуть комонником збройно, як один чоловік, воювати тебе, дочко Сионова.
24Кад чујемо глас о њему, клонуће нам руке, туга ће нас спопасти и болови као породиљу.
24Почули ми вістку про них, та й руки в нас помлїли, туга обняла нас, тремтимо, як породїля.
25Не излазите у поље, и путем не идите, јер је мач непријатељев и страх унаоколо.
25Не виходьте в поле, й не ходїть по дорозї: меч бо в руцї в ворога, страхіттє навкруги.
26Кћери народа мог, припаши кострет и ваљај се у пепелу, жали као за сином јединцем и ридај горко, јер ће брзо доћи на нас затирач.
26Ой ти, дочко мого люду! підпережись веретом, посип себе попелом, заридай, заплач гірко, як по синові одинчикові: незабаром нападе на нас погубник.
27Поставих те да си стражара и град народу мом да дознајеш и извиђаш пут њихов.
27Пробником поставив я тебе в людей моїх, щоб ти розізнав і вислїдив путь їх.
28Сви су одметници над одметницима, иду те опадају, бронза су и гвожђе, сви су покварени.
28Всї вони упрямі зрадники, живуть неправдою; се мідь і залїзо вони, — всї попсовані.
29Изгореше мехови, огањ сажеже олово, узалуд се претапа, јер се зла не могу одлучити.
29Міх перестав роздувати, огонь пожер олово; плавильник плавив надармо: ледачі не віддїлились.
30Они ће се звати сребро лажно, јер их Господ одбаци.
30Вибракованим сріблом звати муть їх, бо Господь відкинув їх.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.