Јеврејима 10
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Douay-Rheims Bible, American Edition (1899)
1Јер закон имајући сен добара која ће доћи, а не само обличје ствари, не може никада савршити оне који приступају сваке године и приносе оне исте жртве.
1For the law having a shadow of the good things to come, not the very image of the things; by the selfsame sacrifices which they offer continually every year, can never make the comers thereunto perfect:
2Иначе би се престале приносити се, кад они који служе не би више имали никакве савести за грехе, кад се једном очисте;
2For then they would have ceased to be offered: because the worshippers once cleansed should have no conscience of sin any longer:
3него се њима сваке године чини спомен за грехе.
3But in them there is made a commemoration of sins every year.
4Јер крв јунчија и јарчија не може узети грехе.
4For it is impossible that with the blood of oxen and goats sin should be taken away.
5Зато, улазећи у свет говори: Жртава и дарова ниси хтео, али си ми тело приправио.
5Wherefore when he cometh into the world, he saith: Sacrifice and oblation thou wouldest not: but a body thou hast fitted to me:
6Жртве и прилози за грех нису Ти били угодни.
6Holocausts for sin did not please thee.
7Тада рекох: Ево дођох, у почетку књиге писано је за мене, да учиним вољу Твоју, Боже.
7Then said I: Behold I come: in the head of the book it is written of me: that I should do thy will, O God.
8И више казавши: Прилога и приноса и жртава, и жртава за грехе ниси хтео, нити су Ти били угодни, што се по закону приносе;
8In saying before, Sacrifices, and oblations, and holocausts for sin thou wouldest not, neither are they pleasing to thee, which are offered according to the law.
9тада рече: Ево дођох да учиним вољу Твоју, Боже. Укида прво да постави друго.
9Then said I: Behold, I come to do thy will, O God: he taketh away the first, that he may establish that which followeth.
10По којој смо вољи ми освећени приносом тела Исуса Христа једном.
10In the which will, we are sanctified by the oblation of the body of Jesus Christ once.
11И сваки свештеник стоји сваки дан служећи и једне жртве много пута приносећи које никад не могу узети грехе.
11And every priest indeed standeth daily ministering, and often offering the same sacrifices, which can never take away sins.
12А Он принесавши једину жртву за грехе седи свагда с десне стране Богу.
12But this man offering one sacrifice for sins, for ever sitteth on the right hand of God,
13Чекајући даље док се положе непријатељи Његови подножје ногама Његовим.
13From henceforth expecting, until his enemies be made his footstool.
14Јер једним приносом савршио је вавек оне који бивају освећени.
14For by one oblation he hath perfected for ever them that are sanctified.
15А сведочи нам и Дух Свети; јер као што је напред казано:
15And the Holy Ghost also doth testify this to us. For after that he said:
16Ово је завет који ћу начинити с њима после оних дана, говори Господ: Даћу законе своје у срца њихова, и у мислима њиховим написаћу их;
16And this is the testament which I will make unto them after those days, saith the Lord. I will give my laws in their hearts, and on their minds will I write them:
17И грехе њихове и безакоња њихова нећу више спомињати.
17And their sins and iniquities I will remember no more.
18А где је опроштење ових онде више нема прилога за грехе.
18Now where there is a remission of these, there is no more an oblation for sin.
19Имајући, дакле, слободу, браћо, улазити у светињу крвљу Исуса Христа, путем новим и живим.
19Having therefore, brethren, a confidence in the entering into the holies by the blood of Christ;
20Који нам је обновио заветом, то јест телом својим,
20A new and living way which he hath dedicated for us through the veil, that is to say, his flesh,
21и свештеника великог над домом Божијим:
21And a high priest over the house of God:
22Да приступамо с истиним срцем у пуној вери, очишћени у срцима од зле савести, и умивени по телу водом чистом;
22Let us draw near with a true heart in fulness of faith, having our hearts sprinkled from an evil conscience, and our bodies washed with clean water.
23да се држимо тврдо признања наде: јер је веран онај који је обећао;
23Let us hold fast the confession of our hope without wavering (for he is faithful that hath promised),
24и да разумевамо један другог у подбуњивању к љубави и добрим делима,
24And let us consider one another, to provoke unto charity and to good works:
25не остављајући скупштину своју, као што неки имају обичај, него један другог саветујући, толико већма колико видите да се приближује дан судни.
25Not forsaking our assembly, as some are accustomed; but comforting one another, and so much the more as you see the day approaching.
26Јер кад ми грешимо намерно, пошто смо примили познање истине, нема више жртве за грехе;
26For if we sin wilfully after having the knowledge of the truth, there is now left no sacrifice for sins,
27него страшно чекање суда, и ревност огња који ће да поједе оне који се супроте.
27But a certain dreadful expectation of judgment, and the rage of a fire which shall consume the adversaries.
28Ко преступи закон Мојсијев, без милости умире код два или три сведока.
28A man making void the law of Moses, dieth without any mercy under two or three witnesses:
29Колико мислите да ће горе муке заслужити онај који сина Божијег погази, и крв завета којом се освети за погану уздржи, и Духа благодати наружи?
29How much more, do you think he deserveth worse punishments, who hath trodden under foot the Son of God, and hath esteemed the blood of the testament unclean, by which he was sanctified, and hath offered an affront to the Spirit of grace?
30Јер знамо Оног који рече: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ; и опет: Господ ће судити народу свом.
30For we know him that hath said: Vengeance belongeth to me, and I will repay. And again: The Lord shall judge his people.
31Страшно је упасти у руке Бога Живога.
31It is a fearful thing to fall into the hands of the living God.
32Опомињите се, пак, првих дана својих, у које се просветлисте и многу борбу страдања поднесосте,
32But call to mind the former days, wherein, being illuminated, you endured a great fight of afflictions.
33које поставши гледање са срамота и невоља, а које поставши другови онима који живе тако.
33And on the one hand indeed, by reproaches and tribulations, were made a gazingstock; and on the other, became companions of them that were used in such sort.
34Јер се на окове моје сажалисте, и дадосте с радошћу да се разграби ваше имање, знајући да имате себи имање боље и непропадљиво на небесима.
34For you both had compassion on them that were in bands, and took with joy the being stripped of your own goods, knowing that you have a better and a lasting substance.
35Не одбацујте, дакле, слободу своју, која има велику плату.
35Do not therefore lose your confidence, which hath a great reward.
36Јер вам је трпљење од потребе да вољу Божију савршивши примите обећање.
36For patience is necessary for you; that, doing the will of God, you may receive the promise.
37Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити.
37For yet a little and a very little while, and he that is to come, will come, and will not delay.
38А праведник живеће од вере; ако ли одступи неће бити по вољи моје душе.
38But my just man liveth by faith; but if he withdraw himself, he shall not please my soul.
39А ми, браћо, нисмо од оних који одступају на погибао, него од оних који верују да спасу душе.
39But we are not the children of withdrawing unto perdition, but of faith to the saving of the soul.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.