1. Мојсијева 8
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kralice Bible (1613)
1А Бог се опомену Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу; и посла Бог ветар на земљу да узбије воду.
1Rozpomenul se pak Bůh na Noé, i všecky živočichy a všecka hovada, kteráž byla s ním v korábu; pročež uvedl Bůh vítr na zemi, i zastavily se vody.
2И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
2A zavříny jsou studnice propasti i průduchové nebeští, a zastaven jest příval s nebe.
3И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто педесет дана;
3I navrátily se vody se svrchku země, odcházejíce zase, a opadly vody po stu a padesáti dnech,
4те се устави ковчег седмог месеца дана седамнаестог на планини Арарату.
4Tak že odpočinul koráb sedmého měsíce, v sedmnáctý den toho měsíce na horách Ararat.
5И вода опадаше све већма до десетог месеца; и првог дана десетог месеца показаше се врхови од брда.
5Když pak vody odcházely a opadaly až do desátého měsíce, prvního dne téhož desátého měsíce ukázali se vrchové hor.
6А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који беше начинио;
6I stalo se po čtyřidcíti dnech, otevřev Noé okno v korábu, kteréž byl udělal,
7и испусти гаврана, који једнако одлеташе и долеташе докле не пресахну вода на земљи.
7Vypustil krkavce. Kterýžto vyletuje zase se vracoval, dokudž nevyschly vody na zemi.
8Па пусти и голубицу да би видео је ли опала вода са земље.
8Potom vypustil holubici od sebe, aby věděl, již-li by opadly vody se svrchku země.
9А голубица не нашавши где би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.
9Kterážto když nenašla, kde by odpočinula noha její, navrátila se k němu do korábu; nebo vody byly po vší zemi. On pak vztáhna ruku svou, vzal ji, a vnesl k sobě do korábu.
10И почека још седам дана, по опет испусти голубицу из ковчега.
10A počekal ještě sedm dní jiných, a opět vypustil holubici z korábu.
11И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
11I přiletěla k němu holubice k večerou, a aj, list olivový utržený v ústech jejích. Tedy poznal Noé, že opadly vody se svrchku země.
12Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
12I čekal ještě sedm dní jiných, a opět vypustil holubici, kterážto nevrátila se k němu více.
13Шест стотина прве године века Нојевог први дан првог месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву.
13I stalo se šestistého prvního léta, v první den měsíce prvního, že vyschly vody na zemi. I odjal Noé přikrytí korábu a uzřel, ano již oschl svrchek země.
14А другог месеца двадесет седмог дана беше сва земља сува.
14Druhého pak měsíce, v dvadcátý sedmý den téhož měsíce oschla země.
15Тада рече Бог Ноју говорећи:
15I mluvil Bůh k Noé, řka:
16Изађи из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
16Vyjdi z korábu, ty i žena tvá, a synové tvoji, i ženy synů tvých s tebou.
17све звери што су са тобом од сваког тела, птице и стоку и шта год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
17Všecky živočichy, kteříž jsou s tebou ze všelikého těla, tak z ptactva jako z hovad a všelikého zeměplazu, kterýž se hýbe na zemi, vyveď s sebou; ať se v hojnosti rozplozují na zemi, a rostou a množí se na zemi.
18И изиђе Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његових с њим.
18I vyšel Noé a synové jeho, i žena jeho a ženy synů jeho s ním;
19Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изиђоше из ковчега.
19Každý živočich, každý zeměplaza všecko ptactvo, všecko, což se hýbe na zemi, po pokoleních svých vyšlo z korábu.
20И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свих птица чистих, и принесе на жртвенику жртве паљенице.
20Tedy vzdělal Noé oltář Hospodinu, a vzav ze všech hovad čistých i ze všeho ptactva čistého, obětoval zápaly na tom oltáři.
21И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу свом: Нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човечијег зла од малена; нити ћу више убијати све што живи, као што учиних.
21I zachutnal Hospodin vůni tu příjemnou, a řekl Hospodin v srdci svém: Nebudu více zlořečiti zemi pro člověka, proto že myšlení srdce lidského zlé jest od mladosti jeho; aniž budu více bíti všeho, což živo jest, jako jsem učinil.
22Од сада докле буде земље, неће нестајати сетве ни жетве, студени ни врућине, лета ни зиме, дана ни ноћи.
22Nýbrž dokavadž země trvati bude, setí a žeň, studeno i horko, léto a zima, den také a noc nepřestanou.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.