2 Самуел 19
Cornilescu Bible (1924), Cyrillic scriptTranslation
Cornilescu Bible (1924), Cyrillic script
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Ау венит ши ау спус луй Иоаб: „Ятэ кэ ымпэратул плынӂе ши се желеште дин причина луй Абсалом.”
1И јавише Јоаву: Ево цар плаче и тужи за Авесаломом.
2Ши, ын зиуа ачея, бируинца с-а префэкут ын жале пентру тот попорул, кэч ын зиуа ачея, попорул аузя зикынду-се: „Ымпэратул есте мыхнит дин причина фиулуй сэу.”
2И победа оног дана претвори се у жалост свему народу, јер народ чу у онај дан где говоре: Жали цар сина свог.
3Ын ачеяшь зи, попорул а интрат ын четате пе фуриш, ка ниште оамень рушинаць кэ ау фуӂит дин луптэ.
3И народ се у онај дан крио улазећи у град као што се крије народ који се стиди кад побегне из боја.
4Ымпэратул ышь акоперисе фаца ши стрига ын гура маре: „Фиул меу Абсалом! Абсалом, фиул меу, фиул меу!”
4А цар покри лице своје; и викаше гласно: Сине мој Авесаломе! Авесаломе сине мој, сине мој!
5Иоаб а интрат ын одая унде ера ымпэратул ши а зис: „Ту акоперь азь де рушине фаца тутурор служиторилор тэй, каре ау скэпат азь вяца та, а фиилор тэй ши а фетелор тале, а невестелор тале ши а циитоарелор тале.
5Тада уђе Јоав к цару у кућу, и рече: Посрамио си данас све слуге своје, које ти данас душу сачуваше, и синовима твојим и кћерима твојим и женама твојим и иночама твојим.
6Ту юбешть пе чей че те урэск ши урэшть пе чей че те юбеск, кэч арэць азь кэ пентру тине ну сунт нич кэпетений, нич служиторь; ши вэд акум кэ, дакэ ар трэи Абсалом ши ной тоць ам фи мурит ын зиуа ачаста, лукрул ачеста ць-ар фи плэкут.
6Јер љубиш оне који мрзе на те, а мрзиш на оне који те љубе; јер си показао данас да не мариш за војводе и за слуге; и видим данас да би ти мило било да је Авесалом жив, а ми сви да смо изгинули.
7Скоалэ-те дар, ешь ши ворбеште дупэ инима служиторилор тэй! Кэч жур пе Домнул кэ, дакэ ну ешь сэ те арэць, ну ва рэмыне ун ом ку тине ын ноаптя ачаста, ши ачаста ва фи о ненорочире май ря пентру тине декыт тоате ненорочириле каре ци с-ау ынтымплат дин тинереце пынэ акум.”
7Зато устани сада, и изиђи и проговори лепо слугама својим; јер заклињем се Господом, ако не изиђеш, неће ниједан остати код тебе ову ноћ, и то ће бити горе по те неголи сва зла која су те сналазила од младости твоје до сада.
8Атунч, ымпэратул с-а скулат ши а шезут ла поартэ. Ау спус ла тот попорул: „Ятэ кэ ымпэратул стэ ла поартэ.” Ши тот попорул а венит ынаинтя ымпэратулуй. Ынсэ Исраел фуӂисе, фиекаре ын кортул луй.
8Тада уста цар, и седе на вратима; и казаше свему народу говорећи: Ево, седи цар на вратима. И дође сав народ пред цара. Али Израиљци беху побегли, свак у свој шатор.
9Ши ын тоате семинцииле луй Исраел, тот попорул се черта зикынд: „Ымпэратул не-а избэвит дин мына врэжмашилор ноштри, ел не-а скэпат дин мына филистенилор, ши акум а требуит сэ фугэ дин царэ динаинтя луй Абсалом.
9И сав се народ свађаше међу собом по свим племенима Израиљевим говорећи: Цар нас је избавио из руку непријатеља наших, и избавио нас је из руку филистејских; а сада је побегао из земље од Авесалома.
10Ши Абсалом, пе каре-л унсесем сэ домняскэ песте ной, а мурит ын бэтэлие. Де че ну пунець о ворбэ пентру ынтоарчеря ымпэратулуй?”
10Авесалом пак, ког помазасмо за цара над собом, погибе у боју. Сада дакле зашто оклевате те не доведете натраг цара?
11Ла рындул сэу, ымпэратул Давид а тримис сэ спунэ преоцилор Цадок ши Абиатар: „Ворбиць бэтрынилор луй Иуда ши спунеци-ле: ‘Пентру че аць фи вой чей дин урмэ пентру ынтоарчеря ымпэратулуй ын каса луй? (Кэч че се спуня ын тот Исраелул ажунсесе пынэ ла ымпэрат.)
11Зато цар Давид посла к Садоку и Авијатару свештеницима и поручи: Говорите старешинама Јудиним и реците: Зашто ви да будете последњи који ће цара натраг довести у кућу његову? Јер говор свега Израиља дође до цара у кућу његову.
12Вой сунтець фраций мей, сунтець ос дин оаселе меле ши карне дин карня мя. Пентру че аць фи вой чей дин урмэ пентру адучеря ымпэратулуй ынапой?’
12Ви сте моја браћа, ви сте кост моја и тело моје. Зашто бисте дакле били последњи који ће натраг довести цара?
13Ши луй Амаса спунеци-й аша: ‘Ну ешть ту оаре ос дин оаселе меле ши карне дин карня мя? Сэ мэ педепсяскэ Думнезеу ку тоатэ аспримя дакэ ну вей фи ынаинтя мя пентру тотдяуна кэпетения оштирий ын локул луй Иоаб!’”
13Реците и Амаси: Ниси ли кост моја и тело моје? Бог нека ми учини тако и тако нека дода, ако ми не будеш војвода док си жив наместо Јоава.
14Давид а ынмуят инима тутурор челор дин Иуда, де паркэ ар фи фост ун сингур ом, ши ау тримис сэ спунэ ымпэратулуй: „Ынтоарче-те, ту ши тоць служиторий тэй.”
14И склони срца свих људи од рода Јудина као једног човека, те послаше к цару говорећи: Врати се са свим слугама својим.
15Ымпэратул с-а ынторс ши а ажунс пынэ ла Йордан. Ши Иуда с-а дус ла Гилгал, ка сэ ясэ ынаинтя ымпэратулуй ши сэ-л факэ сэ трякэ Йорданул.
15И тако се цар врати, и дође до Јордана; а Јуда дође до Галгала да срете цара и да га преведе преко Јордана.
16Шимей, фиул луй Гера, Бениамитул, каре ера дин Бахурим, с-а грэбит сэ се кобоаре ку чей дин Иуда ынаинтя ымпэратулуй Давид.
16Похита и Симеј, син Гирин, од Венијамина, који беше из Ваурима, и сиђе с људима рода Јудиног на сусрет цару Давиду;
17Авя ку ел о мие де оамень дин Бениамин ши пе Циба, май-мареле касей луй Саул, ши пе чей чинчспрезече фий ши пе чей доуэзечь де робь ай луй Циба. Ау трекут Йорданул ын фаца ымпэратулуй.
17и хиљаду људи беше с њим од рода Венијаминовог; такође и Сива слуга дома Сауловог с петнаест синова својих и двадесет слуга својих; и пређоше преко Јордана пред цара.
18Лунтря пусэ ла ындемына ымпэратулуй токмай порнисе ка сэ-й трякэ ши каса динколо; ши ын клипа кынд ера сэ трякэ ымпэратул Йорданул, Шимей, фиул луй Гера, с-а ынкинат ынаинтя луй.
18Претурише и лађу да превезу чељад цареву и да учине шта би му било угодно. А Симеј, син Гирин, паде пред царем, кад хтеде да пређе преко Јордана,
19Ши а зис ымпэратулуй: „Сэ ну цинэ сямэ домнул меу де нелеӂюиря мя, сэ уйте кэ робул тэу л-а окэрыт ын зиуа кынд ымпэратул, домнул меу, ешя дин Иерусалим ши сэ ну цинэ сямэ ымпэратул де лукрул ачеста!
19и рече цару: Не прими ми безакоња, господару мој, и не помињи пакости коју је учинио слуга твој у онај дан кад је цар господар мој изашао из Јерусалима; нека цар не мисли о томе.
20Кэч робул тэу мэртурисеште кэ а пэкэтуит. Ши ятэ, вин астэзь, чел динтый дин тоатэ каса луй Иосиф, ынаинтя ымпэратулуй, домнул меу.”
20Јер слуга твој види да је згрешио; и ево дошао сам данас први из свега дома Јосифовог да сретнем цара, господара свог.
21Атунч, Абишай, фиул Церуей, а луат кувынтул ши а зис: „Ну требуе оаре сэ моарэ Шимей пентру кэ а блестемат пе унсул Домнулуй?”
21Али одговори Ависај син Серујин и рече: Еда ли тога ради неће погинути Симеј што је псовао помазаника Господњег?
22Дар Давид а зис: „Че ам еу ку вой, фиий Церуей, ши пентру че вэ арэтаць астэзь потривничий мей? Астэзь сэ се омоаре оаре вреун ом ын Исраел? Ну штиу еу кэ ымпэрэцеск азь песте Исраел?”
22А Давид рече: Шта је вама до мене, синови Серујини, те сте ми данас противници? Зар ће данас ко погинути у Израиљу, јер зар не знам да сам данас постао цар над Израиљем?
23Ши ымпэратул а зис луй Шимей: „Ну вей мури!” Ымпэратул й-а журат кэ ну-л ва оморы.
23И рече цар Симеју: Нећеш погинути. И закле му се цар.
24Мефибошет, фиул луй Саул, с-а коборыт ши ел ынаинтя ымпэратулуй. Ну-шь ынгрижисе нич пичоареле, нич барба, нич ну-шь спэласе хайнеле дин зиуа кынд плекасе ымпэратул пынэ ын зиуа кынд се ынторчя ын паче.
24Тако и Мефивостеј, син Саулов, дође цару на сусрет; он, пак, не опра ногу својих, нити браде своје очешља, ни опра хаљине своје од оног дана кад отиде цар до дана кад се врати с миром.
25Кынд с-а дус ынаинтя ымпэратулуй ла Иерусалим, ымпэратул й-а зис: „Пентру че н-ай венит ку мине, Мефибошет?”
25И срете цара кад се враћаше у Јерусалим; и рече му цар: Зашто не пође са мном, Мефивостеју?
26Ши ел а рэспунс: „Ымпэрате, домнул меу, служиторул меу м-а ыншелат, кэч робул тэу, каре есте олог, зисесе: ‘Вой пуне шауа пе мэгар, вой ынкэлека пе ел ши вой мерӂе ку ымпэратул.’
26А он рече: Цару господару мој, превари ме слуга мој; јер слуга твој рече: Оседлаћу себи магарца и узјахаћу га и поћи ћу с царем; јер је хром слуга твој.
27Ши ел а ыннегрит пе робул тэу ла домнул меу, ымпэратул. Дар домнул меу, ымпэратул, есте ка ун ынӂер ал луй Думнезеу. Фэ че вей креде.
27И он опаде слугу твог код господара мог цара; али је цар господар мој као анђео Божји; зато чини шта ти је драго.
28Кэч тоць чей дин каса татэлуй меу ау фост ниште оамень вредничь де моарте ынаинтя ымпэратулуй, домнул меу, ши тотушь ту ай пус пе робул тэу ын рындул челор че мэнынкэ ла масэ ку тине. Че дрепт май пот авя еу ши че ам сэ чер еу ымпэратулуй?”
28Јер сав дом оца мог беху људи који заслужише смрт пред царем господарем мојим, а ти посади слугу свог међу оне који једу за столом твојим, па како имаш још право, и како се могу још тужити цару?
29Ымпэратул й-а зис: „Че май ворбешть атыта? Ам спус: ‘Ту ши Циба вець ымпэрци пэмынтуриле.’”
29А цар му рече: Шта би ми више говорио? Казао сам: Ти и Сива поделите њиву.
30Ши Мефибошет а зис ымпэратулуй: „Сэ я кяр тотул, кэч ымпэратул, домнул меу, се ынтоарче ын паче акасэ.”
30А Мефивостеј рече цару: Нека узме све, кад се цар господар мој вратио на миру у дом свој.
31Барзилай, Галаадитул, с-а коборыт дин Рогелим ши а трекут Йорданул ымпреунэ ку ымпэратул, ка сэ-л петрякэ пынэ динколо де Йордан.
31И Варзелај од Галада дође из Рогелима, и пође с царем преко Јордана да га прати преко Јордана.
32Барзилай ера фоарте бэтрын, ын вырстэ де оптзечь де ань. Ел ынгрижисе де ымпэрат ын тимпул шедерий луй ла Маханаим, кэч ера ун ом фоарте богат.
32А беше Варзелај врло стар, беше му осамдесет година, и храњаше цара док беше у Маханајиму, јер беше врло богат човек.
33Ымпэратул а зис луй Барзилай: „Вино ку мине, ши те вой хрэни ла мине, ын Иерусалим.”
33И рече цар Варзелају: Хајде са мном; ја ћу те хранити код себе у Јерусалиму.
34Дар Барзилай а рэспунс ымпэратулуй: „Кыць ань вой май трэи, ка сэ мэ суй ку ымпэратул ла Иерусалим?
34Али Варзелај рече цару: Колико има века мог, да идем с царем у Јерусалим?
35Еу сунт астэзь ын вырстэ де оптзечь де ань. Пот еу сэ май куноск че есте бун ши че есте рэу? Поате робул тэу сэ май айбэ вреун густ пентру че мэнынкэ ши бя? Пот еу сэ май ауд гласул кынтэрецилор ши кынтэрецелор? Ши пентру че сэ май фие робул тэу о поварэ пентру домнул меу, ымпэратул?
35Има ми данас осамдесет година; могу ли распознавати добро и зло? Може ли слуга твој кусом разликовати шта ће јести и шта ће пити? Могу ли јоште слушати глас певачима и певачицама? И зашто би слуга твој још био на теготу цару, господару мом?
36Робул тэу ва мерӂе пуцин динколо де Йордан ку ымпэратул. Де алтфел, пентру че мь-ар фаче ымпэратул ачастэ бинефачере?
36Мало ће проћи слуга твој преко Јордана с царем; а зашто би ми цар тако наплатио?
37Сэ се ынтоаркэ робул тэу ши сэ мор ын четатя мя, лынгэ мормынтул татэлуй меу ши ал мамей меле! Дар ятэ кэ робул тэу Кимхам ва трече ку ымпэратул, домнул меу; фэ че вей креде пентру ел.”
37Нека се слуга твој врати, да умрем у свом граду код гроба оца свог и матере своје. Него ево, слуга твој Химам нека иде с царем господарем мојим, и учини њему шта ти буде драго.
38Ымпэратул а зис: „Кимхам сэ трякэ ымпреунэ ку мине ши вой фаче пентру ел че вей вря; тот че вей дори де ла мине, ыць вой да!”
38А цар рече: Нека иде са мном Химам; ја ћу му учинити шта буде теби драго, и шта год заиштеш у мене, све ћу ти учинити.
39Дупэ че тот попорул а трекут Йорданул ши дупэ че л-а трекут ши ымпэратул, ымпэратул л-а сэрутат пе Барзилай ши л-а бинекувынтат. Ши Барзилай с-а ынторс акасэ.
39И кад пређе сав народ преко Јордана и цар пређе, целива цар Варзелаја и благослови га, и он се врати у место своје.
40Ымпэратул с-а ындрептат спре Гилгал, ынсоцит де Кимхам. Тот попорул луй Иуда ши жумэтате дин попорул луй Исраел петрекусерэ пе ымпэрат динколо де Йордан.
40Отуда цар отиде у Галгал, и Химам отиде с њим. И тако сав народ Јудин допрати цара, и половина народа Израиљевог.
41Дар тоць бэрбаций луй Исраел ау венит ла ымпэрат ши й-ау зис: „Пентру че те-ау фурат фраций ноштри, бэрбаций луй Иуда, ши ау трекут пе ымпэрат песте Йордан, ымпреунэ ку каса луй ши ку тоць оамений луй Давид?”
41А гле, сви људи Израиљци дођоше к цару и рекоше му: Зашто те украдоше браћа наша, људи Јудини, и преведоше преко Јордана цара и дом његов и све људе Давидове с њим?
42Тоць бэрбаций луй Иуда ау рэспунс бэрбацилор луй Исраел: „Фииндкэ ымпэратул не есте рудэ. Ши че аць гэсит аич, ка сэ вэ мынияць? Ам трэит ной пе келтуяла ымпэратулуй? Не-а фэкут ел дарурь?”
42А сви људи од Јуде одговорише људима од Израиља: Јер је цар нама род; па што се срдите тога ради? Јесмо ли шта појели цару? Је ли нас даром даривао?
43Ши бэрбаций луй Исраел ау рэспунс бэрбацилор луй Иуда: „Ымпэратул есте де зече орь май мулт ал ностру ши кяр ла Давид авем май мулт дрепт декыт вой. Пентру че не-аць несокотит? Н-ам фост ной чей динтый каре ам спус сэ се ынтоаркэ ымпэратул ностру?” Ши бэрбаций луй Иуда ау ворбит ку май мултэ асприме декыт бэрбаций луй Исраел.
43Тада одговорише људи од Израиља људима од Јуде, и рекоше: Ми имамо десет делова у цара, и Давиду смо више него ви; зашто дакле не маристе за нас? Нисмо ли ми први говорили да доведемо натраг цара свог? Али беседа људи од Јуде беше тврђа од беседе људи од Израиља.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.