Вторая книга Царств

Old Testament

New Testament

Chapter 19

Вторая книга Царств

Synodal Translation (Син…
vs Daničić–Karadžić B…
Aa
Text size
Line width
Verse numbers

Вторая книга Царств 19

Synodal Translation (Синодальный перевод)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1И сказали Иоаву: вот, царь плачет и рыдает об Авессаломе.
1И јавише Јоаву: Ево цар плаче и тужи за Авесаломом.
2И обратилась победа того дня в плач для всего народа; ибо народ услышал в тот день и говорил, что царь скорбит о своем сыне.
2И победа оног дана претвори се у жалост свему народу, јер народ чу у онај дан где говоре: Жали цар сина свог.
3И входил тогда народ в город украдкою, как крадутся люди стыдящиеся, которые во время сражения обратились в бегство.
3И народ се у онај дан крио улазећи у град као што се крије народ који се стиди кад побегне из боја.
4А царь закрыл лице свое и громко взывал: сын мой Авессалом! Авессалом, сын мой, сын мой!
4А цар покри лице своје; и викаше гласно: Сине мој Авесаломе! Авесаломе сине мој, сине мој!
5И пришел Иоав к царю в дом и сказал: ты в стыд привел сегодня всех слуг твоих, спасших ныне жизнь твою и жизнь сыновей и дочерей твоих, и жизнь жен и жизнь наложниц твоих;
5Тада уђе Јоав к цару у кућу, и рече: Посрамио си данас све слуге своје, које ти данас душу сачуваше, и синовима твојим и кћерима твојим и женама твојим и иночама твојим.
6ты любишь ненавидящих тебя и ненавидишь любящих тебя, ибо ты показал сегодня, что ничто для тебя и вожди и слуги; сегодня я узнал, что если бы Авессалом остался жив, а мы все умерли, то тебе было бы приятнее;
6Јер љубиш оне који мрзе на те, а мрзиш на оне који те љубе; јер си показао данас да не мариш за војводе и за слуге; и видим данас да би ти мило било да је Авесалом жив, а ми сви да смо изгинули.
7итак встань, выйди и поговори к сердцу рабов твоих, ибо клянусь Господом, что, если ты не выйдешь, в эту ночь не останется у тебя ни одного человека; и это будет для тебя хуже всех бедствий, какие находили на тебя от юности твоей доныне.
7Зато устани сада, и изиђи и проговори лепо слугама својим; јер заклињем се Господом, ако не изиђеш, неће ниједан остати код тебе ову ноћ, и то ће бити горе по те неголи сва зла која су те сналазила од младости твоје до сада.
8И встал царь и сел у ворот, а всему народу возвестили, что царь сидит у ворот. И пришел весь народ пред лице царя к воротам; Израильтяне же разбежались по своим шатрам.
8Тада уста цар, и седе на вратима; и казаше свему народу говорећи: Ево, седи цар на вратима. И дође сав народ пред цара. Али Израиљци беху побегли, свак у свој шатор.
9И весь народ во всех коленах Израилевых спорил и говорил: царь Давид избавил нас от рук врагов наших и освободил нас от рук Филистимлян, а теперь сам бежал из земли сей из царства своего от Авессалома.
9И сав се народ свађаше међу собом по свим племенима Израиљевим говорећи: Цар нас је избавио из руку непријатеља наших, и избавио нас је из руку филистејских; а сада је побегао из земље од Авесалома.
10Но Авессалом, которого мы помазали в царя над нами, умер на войне; почему же теперь вы медлите возвратить царя? И эти слова всего Израиля дошли до царя.
10Авесалом пак, ког помазасмо за цара над собом, погибе у боју. Сада дакле зашто оклевате те не доведете натраг цара?
11И царь Давид послал сказать священникам Садоку и Авиафару: скажите старейшинам Иудиным: зачем хотите вы быть последними, чтобы возвратить царя в дом его, тогда как слова всего Израиля дошли до царя в дом его?
11Зато цар Давид посла к Садоку и Авијатару свештеницима и поручи: Говорите старешинама Јудиним и реците: Зашто ви да будете последњи који ће цара натраг довести у кућу његову? Јер говор свега Израиља дође до цара у кућу његову.
12Вы братья мои, кости мои и плоть моя - вы; зачем хотите вы быть последними в возвращении царя в дом его?
12Ви сте моја браћа, ви сте кост моја и тело моје. Зашто бисте дакле били последњи који ће натраг довести цара?
13И Амессаю скажите: не кость ли моя и плоть моя - ты? Пусть то и то сделает со мною Бог и еще больше сделает, если ты не будешь военачальником при мне, вместо Иоава, навсегда!
13Реците и Амаси: Ниси ли кост моја и тело моје? Бог нека ми учини тако и тако нека дода, ако ми не будеш војвода док си жив наместо Јоава.
14И склонил он сердце всех Иудеев, как одного человека; и послали они к царю сказать: возвратись ты и все слуги твои.
14И склони срца свих људи од рода Јудина као једног човека, те послаше к цару говорећи: Врати се са свим слугама својим.
15И возвратился царь, и пришел к Иордану, а Иудеи пришли в Галгал, чтобы встретить царя и перевезти царя чрез Иордан.
15И тако се цар врати, и дође до Јордана; а Јуда дође до Галгала да срете цара и да га преведе преко Јордана.
16И поспешил Семей, сын Геры, Вениамитянин из Бахурима, и пошел с Иудеями навстречу царю Давиду,
16Похита и Симеј, син Гирин, од Венијамина, који беше из Ваурима, и сиђе с људима рода Јудиног на сусрет цару Давиду;
17и тысяча человек из Вениамитян с ним, и Сива, слуга дома Саулова, с пятнадцатью сыновьями своими и двадцатью рабами своими; и перешли они Иордан пред лицем царя и приготовили для царя переправу чрез Иордан.
17и хиљаду људи беше с њим од рода Венијаминовог; такође и Сива слуга дома Сауловог с петнаест синова својих и двадесет слуга својих; и пређоше преко Јордана пред цара.
18Когда переправили судно, чтобы перевезти дом царя и послужить ему, тогда Семей, сын Геры, пал на лице свое пред царем, как только он перешел Иордан,
18Претурише и лађу да превезу чељад цареву и да учине шта би му било угодно. А Симеј, син Гирин, паде пред царем, кад хтеде да пређе преко Јордана,
19и сказал царю: не поставь мне, господин мой, в преступление, и не помяни того, чем согрешил раб твой в тот день, когда господин мой царь выходил из Иерусалима, и не держи того, царь, на сердце своем;
19и рече цару: Не прими ми безакоња, господару мој, и не помињи пакости коју је учинио слуга твој у онај дан кад је цар господар мој изашао из Јерусалима; нека цар не мисли о томе.
20ибо знает раб твой, что согрешил, и вот, ныне я пришел первый из всего дома Иосифова, чтобы выйти навстречу господину моему царю.
20Јер слуга твој види да је згрешио; и ево дошао сам данас први из свега дома Јосифовог да сретнем цара, господара свог.
21И отвечал Авесса, сын Саруин, и сказал: неужели Семей не умрет за то, что злословил помазанника Господня?
21Али одговори Ависај син Серујин и рече: Еда ли тога ради неће погинути Симеј што је псовао помазаника Господњег?
22И сказал Давид: что мне и вам, сыны Саруины, что вы делаетесь ныне мне наветниками? Ныне ли умерщвлять кого-либо в Израиле? Не вижу ли я, что ныне я - царь над Израилем?
22А Давид рече: Шта је вама до мене, синови Серујини, те сте ми данас противници? Зар ће данас ко погинути у Израиљу, јер зар не знам да сам данас постао цар над Израиљем?
23И сказал царь Семею: ты не умрешь. И поклялся ему царь.
23И рече цар Симеју: Нећеш погинути. И закле му се цар.
24И Мемфивосфей, сын Ионафана, сына Саулова, вышел навстречу царю. Он не омывал ног своих, не обрезывал ногтей, не заботился о бороде своей и не мыл одежд своих с того дня, как вышел царь, до дня, когда он возвратился с миром.
24Тако и Мефивостеј, син Саулов, дође цару на сусрет; он, пак, не опра ногу својих, нити браде своје очешља, ни опра хаљине своје од оног дана кад отиде цар до дана кад се врати с миром.
25Когда он вышел из Иерусалима навстречу царю, царь сказал ему: почему ты, Мемфивосфей, не пошел со мною?
25И срете цара кад се враћаше у Јерусалим; и рече му цар: Зашто не пође са мном, Мефивостеју?
26Тот отвечал: господин мой царь! слуга мой обманул меня; ибо я, раб твой, говорил: “оседлаю себе осла и сяду на нем и поеду с царем”, так как раб твой хром.
26А он рече: Цару господару мој, превари ме слуга мој; јер слуга твој рече: Оседлаћу себи магарца и узјахаћу га и поћи ћу с царем; јер је хром слуга твој.
27А он оклеветал раба твоего пред господином моим царем. Но господин мой царь, как Ангел Божий; делай, что тебе угодно;
27И он опаде слугу твог код господара мог цара; али је цар господар мој као анђео Божји; зато чини шта ти је драго.
28хотя весь дом отца моего был повинен смерти пред господином моим царем, но ты посадил раба твоего между ядущими за столом твоим; какое же имею я право жаловаться еще пред царем?
28Јер сав дом оца мог беху људи који заслужише смрт пред царем господарем мојим, а ти посади слугу свог међу оне који једу за столом твојим, па како имаш још право, и како се могу још тужити цару?
29И сказал ему царь: к чему ты говоришь все это? я сказал, чтобы ты и Сива разделили между собою поля.
29А цар му рече: Шта би ми више говорио? Казао сам: Ти и Сива поделите њиву.
30Но Мемфивосфей отвечал царю: пусть он возьмет даже все, после того как господин мой царь, с миром возвратился в дом свой.
30А Мефивостеј рече цару: Нека узме све, кад се цар господар мој вратио на миру у дом свој.
31И Верзеллий Галаадитянин пришел из Роглима и перешел с царем Иордан, чтобы проводить его за Иордан.
31И Варзелај од Галада дође из Рогелима, и пође с царем преко Јордана да га прати преко Јордана.
32Верзеллий же был очень стар, лет восьмидесяти. Он продовольствовал царя в пребывание его в Маханаиме, потому что был человек богатый.
32А беше Варзелај врло стар, беше му осамдесет година, и храњаше цара док беше у Маханајиму, јер беше врло богат човек.
33И сказал царь Верзеллию: иди со мною, и я буду продовольствовать тебя в Иерусалиме.
33И рече цар Варзелају: Хајде са мном; ја ћу те хранити код себе у Јерусалиму.
34Но Верзеллий отвечал царю: долго ли мне осталось жить, чтоб идти с царем в Иерусалим?
34Али Варзелај рече цару: Колико има века мог, да идем с царем у Јерусалим?
35Мне теперь восемьдесят лет; различу ли хорошее от худого? Узнает ли раб твой вкус в том, что буду есть, и в том, что буду пить? И буду ли в состоянии слышать голос певцов и певиц? Зачем же рабу твоему быть в тягость господину моему царю?
35Има ми данас осамдесет година; могу ли распознавати добро и зло? Може ли слуга твој кусом разликовати шта ће јести и шта ће пити? Могу ли јоште слушати глас певачима и певачицама? И зашто би слуга твој још био на теготу цару, господару мом?
36Еще немного пройдет раб твой с царем за Иордан; за что же царю награждать меня такою милостью?
36Мало ће проћи слуга твој преко Јордана с царем; а зашто би ми цар тако наплатио?
37Позволь рабу твоему возвратиться, чтобы умереть в своем городе, около гроба отца моего и матери моей. Но вот, раб твой сын мой Кимгам пусть пойдет с господином моим, царем, и поступи с ним, как тебе угодно.
37Нека се слуга твој врати, да умрем у свом граду код гроба оца свог и матере своје. Него ево, слуга твој Химам нека иде с царем господарем мојим, и учини њему шта ти буде драго.
38И сказал царь: пусть идет со мною Кимгам, и я сделаю для него, что тебе угодно; и все, чего бы ни пожелал ты от меня, я сделаю для тебя.
38А цар рече: Нека иде са мном Химам; ја ћу му учинити шта буде теби драго, и шта год заиштеш у мене, све ћу ти учинити.
39И перешел весь народ Иордан, и царь также. И поцеловал царь Верзеллия и благословил его, и он возвратился в место свое.
39И кад пређе сав народ преко Јордана и цар пређе, целива цар Варзелаја и благослови га, и он се врати у место своје.
40И отправился царь в Галгал, отправился с ним и Кимгам; и весь народ Иудейский провожал царя, и половина народа Израильского.
40Отуда цар отиде у Галгал, и Химам отиде с њим. И тако сав народ Јудин допрати цара, и половина народа Израиљевог.
41И вот, все Израильтяне пришли к царю и сказали царю: зачем братья наши, мужи Иудины, похитили тебя и проводили царя в дом его и всех людей Давида с ним через Иордан?
41А гле, сви људи Израиљци дођоше к цару и рекоше му: Зашто те украдоше браћа наша, људи Јудини, и преведоше преко Јордана цара и дом његов и све људе Давидове с њим?
42И отвечали все мужи Иудины Израильтянам: затем, что царь ближний нам; и из-за чего сердиться вам на это? Разве мы что-нибудь съели у царя, или получили от него подарки? Или от податей освободил он нас?
42А сви људи од Јуде одговорише људима од Израиља: Јер је цар нама род; па што се срдите тога ради? Јесмо ли шта појели цару? Је ли нас даром даривао?
43И отвечали Израильтяне мужам Иудиным и сказали: мы десять частей у царя, также и у Давида мы более, нежели вы; мы первенец, а не вы; зачем же вы унизили нас? Не нам ли принадлежало первое слово о том, чтобы возвратить нашего царя? Но слово мужей Иудиных было сильнее, нежели слово Израильтян.
43Тада одговорише људи од Израиља људима од Јуде, и рекоше: Ми имамо десет делова у цара, и Давиду смо више него ви; зашто дакле не маристе за нас? Нисмо ли ми први говорили да доведемо натраг цара свог? Али беседа људи од Јуде беше тврђа од беседе људи од Израиља.

Tip: use the ← and → keys to turn chapters.