Acts 27
World English BibleTranslation
World English Bible
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1When it was determined that we should sail for Italy, they delivered Paul and certain other prisoners to a centurion named Julius, of the Augustan band.
1И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.
2Embarking in a ship of Adramyttium, which was about to sail to places on the coast of Asia, we put to sea, Aristarchus, a Macedonian of Thessalonica being with us.
2А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.
3The next day, we touched at Sidon. Julius treated Paul kindly and gave him permission to go to his friends and refresh himself.
3И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.
4Putting to sea from there, we sailed under the lee of Cyprus, because the winds were contrary.
4И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.
5When we had sailed across the sea which is off Cilicia and Pamphylia, we came to Myra, a city of Lycia.
5И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.
6There the centurion found a ship of Alexandria sailing for Italy, and he put us on board.
6И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.
7When we had sailed slowly many days, and had come with difficulty opposite Cnidus, the wind not allowing us further, we sailed under the lee of Crete, opposite Salmone.
7И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.
8With difficulty sailing along it we came to a certain place called Fair Havens, near the city of Lasea.
8И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.
9When much time had passed and the voyage was now dangerous because the Fast had now already gone by, Paul admonished them
9А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле
10and said to them, “Sirs, I perceive that the voyage will be with injury and much loss, not only of the cargo and the ship, but also of our lives.”
10говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.
11But the centurion gave more heed to the master and to the owner of the ship than to those things which were spoken by Paul.
11Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.
12Because the haven was not suitable to winter in, the majority advised going to sea from there, if by any means they could reach Phoenix and winter there, which is a port of Crete, looking southwest and northwest.
12А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.
13When the south wind blew softly, supposing that they had obtained their purpose, they weighed anchor and sailed along Crete, close to shore.
13И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.
14But before long, a stormy wind beat down from shore, which is called Euroclydon.
14Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.
15When the ship was caught and couldn’t face the wind, we gave way to it and were driven along.
15А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.
16Running under the lee of a small island called Clauda, we were able, with difficulty, to secure the boat.
16А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,
17After they had hoisted it up, they used cables to help reinforce the ship. Fearing that they would run aground on the Syrtis sand bars, they lowered the sea anchor, and so were driven along.
17који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.
18As we labored exceedingly with the storm, the next day they began to throw things overboard.
18А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.
19On the third day, they threw out the ship’s tackle with their own hands.
19И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.
20When neither sun nor stars shone on us for many days, and no small storm pressed on us, all hope that we would be saved was now taken away.
20А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.
21When they had been long without food, Paul stood up in the middle of them and said, “Sirs, you should have listened to me, and not have set sail from Crete and have gotten this injury and loss.
21И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.
22Now I exhort you to cheer up, for there will be no loss of life among you, but only of the ship.
22И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;
23For there stood by me this night an angel, belonging to the God whose I am and whom I serve,
23јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,
24saying, ‘Don’t be afraid, Paul. You must stand before Caesar. Behold, God has granted you all those who sail with you.’
24говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.
25Therefore, sirs, cheer up! For I believe God, that it will be just as it has been spoken to me.
25Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.
26But we must run aground on a certain island.”
26Али ваља нам доћи на једно острво.
27But when the fourteenth night had come, as we were driven back and forth in the Adriatic Sea, about midnight the sailors surmised that they were drawing near to some land.
27А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.
28They took soundings and found twenty fathoms. After a little while, they took soundings again, and found fifteen fathoms.
28И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
29Fearing that we would run aground on rocky ground, they let go four anchors from the stern, and wished for daylight.
29Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.
30As the sailors were trying to flee out of the ship and had lowered the boat into the sea, pretending that they would lay out anchors from the bow,
30А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,
31Paul said to the centurion and to the soldiers, “Unless these stay in the ship, you can’t be saved.”
31рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.
32Then the soldiers cut away the ropes of the boat and let it fall off.
32Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.
33While the day was coming on, Paul begged them all to take some food, saying, “Today is the fourteenth day that you wait and continue fasting, having taken nothing.
33А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.
34Therefore I beg you to take some food, for this is for your safety; for not a hair will perish from any of your heads.”
34Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.
35When he had said this and had taken bread, he gave thanks to God in the presence of all; then he broke it and began to eat.
35И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.
36Then they all cheered up, and they also took food.
36Онда се сви развеселивши и они једоше.
37In all, we were two hundred seventy-six souls on the ship.
37А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.
38When they had eaten enough, they lightened the ship, throwing out the wheat into the sea.
38И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
39When it was day, they didn’t recognize the land, but they noticed a certain bay with a beach, and they decided to try to drive the ship onto it.
39А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.
40Casting off the anchors, they left them in the sea, at the same time untying the rudder ropes. Hoisting up the foresail to the wind, they made for the beach.
40И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.
41But coming to a place where two seas met, they ran the vessel aground. The bow struck and remained immovable, but the stern began to break up by the violence of the waves.
41А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.
42The soldiers’ counsel was to kill the prisoners, so that none of them would swim out and escape.
42А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.
43But the centurion, desiring to save Paul, stopped them from their purpose, and commanded that those who could swim should throw themselves overboard first to go toward the land;
43Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;
44and the rest should follow, some on planks and some on other things from the ship. So they all escaped safely to the land.
44а остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.