Acts 27
King James Version with ApocryphaTranslation
King James Version with Apocrypha
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1And when it was determined that we should sail into Italy, they delivered Paul and certain other prisoners unto one named Julius, a centurion of Augustus’ band.
1И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.
2And entering into a ship of Adramyttium, we launched, meaning to sail by the coasts of Asia; one Aristarchus, a Macedonian of Thessalonica, being with us.
2А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.
3And the next day we touched at Sidon. And Julius courteously entreated Paul, and gave him liberty to go unto his friends to refresh himself.
3И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.
4And when we had launched from thence, we sailed under Cyprus, because the winds were contrary.
4И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.
5And when we had sailed over the sea of Cilicia and Pamphylia, we came to Myra, a city of Lycia.
5И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.
6And there the centurion found a ship of Alexandria sailing into Italy; and he put us therein.
6И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.
7And when we had sailed slowly many days, and scarce were come over against Cnidus, the wind not suffering us, we sailed under Crete, over against Salmone;
7И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.
8And, hardly passing it, came unto a place which is called The fair havens; nigh whereunto was the city of Lasea.
8И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.
9Now when much time was spent, and when sailing was now dangerous, because the fast was now already past, Paul admonished them ,
9А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле
10And said unto them, Sirs, I perceive that this voyage will be with hurt and much damage, not only of the lading and ship, but also of our lives.
10говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.
11Nevertheless the centurion believed the master and the owner of the ship, more than those things which were spoken by Paul.
11Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.
12And because the haven was not commodious to winter in, the more part advised to depart thence also, if by any means they might attain to Phenice, and there to winter; which is an haven of Crete, and lieth toward the south west and north west.
12А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.
13And when the south wind blew softly, supposing that they had obtained their purpose, loosing thence , they sailed close by Crete.
13И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.
14But not long after there arose against it a tempestuous wind, called Euroclydon.
14Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.
15And when the ship was caught, and could not bear up into the wind, we let her drive.
15А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.
16And running under a certain island which is called Clauda, we had much work to come by the boat:
16А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,
17Which when they had taken up, they used helps, undergirding the ship; and, fearing lest they should fall into the quicksands, strake sail, and so were driven.
17који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.
18And we being exceedingly tossed with a tempest, the next day they lightened the ship;
18А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.
19And the third day we cast out with our own hands the tackling of the ship.
19И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.
20And when neither sun nor stars in many days appeared, and no small tempest lay on us , all hope that we should be saved was then taken away.
20А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.
21But after long abstinence Paul stood forth in the midst of them, and said, Sirs, ye should have hearkened unto me, and not have loosed from Crete, and to have gained this harm and loss.
21И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.
22And now I exhort you to be of good cheer: for there shall be no loss of any man’s life among you, but of the ship.
22И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;
23For there stood by me this night the angel of God, whose I am, and whom I serve,
23јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,
24Saying, Fear not, Paul; thou must be brought before Cæsar: and, lo, God hath given thee all them that sail with thee.
24говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.
25Wherefore, sirs, be of good cheer: for I believe God, that it shall be even as it was told me.
25Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.
26Howbeit we must be cast upon a certain island.
26Али ваља нам доћи на једно острво.
27But when the fourteenth night was come, as we were driven up and down in Adria, about midnight the shipmen deemed that they drew near to some country;
27А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.
28And sounded, and found it twenty fathoms: and when they had gone a little further, they sounded again, and found it fifteen fathoms.
28И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
29Then fearing lest we should have fallen upon rocks, they cast four anchors out of the stern, and wished for the day.
29Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.
30And as the shipmen were about to flee out of the ship, when they had let down the boat into the sea, under colour as though they would have cast anchors out of the foreship,
30А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,
31Paul said to the centurion and to the soldiers, Except these abide in the ship, ye cannot be saved.
31рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.
32Then the soldiers cut off the ropes of the boat, and let her fall off.
32Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.
33And while the day was coming on, Paul besought them all to take meat, saying, This day is the fourteenth day that ye have tarried and continued fasting, having taken nothing.
33А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.
34Wherefore I pray you to take some meat: for this is for your health: for there shall not an hair fall from the head of any of you.
34Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.
35And when he had thus spoken, he took bread, and gave thanks to God in presence of them all: and when he had broken it , he began to eat.
35И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.
36Then were they all of good cheer, and they also took some meat.
36Онда се сви развеселивши и они једоше.
37And we were in all in the ship two hundred threescore and sixteen souls.
37А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.
38And when they had eaten enough, they lightened the ship, and cast out the wheat into the sea.
38И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
39And when it was day, they knew not the land: but they discovered a certain creek with a shore, into the which they were minded, if it were possible, to thrust in the ship.
39А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.
40And when they had taken up the anchors, they committed themselves unto the sea, and loosed the rudder bands, and hoised up the mainsail to the wind, and made toward shore.
40И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.
41And falling into a place where two seas met, they ran the ship aground; and the forepart stuck fast, and remained unmoveable, but the hinder part was broken with the violence of the waves.
41А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.
42And the soldiers’ counsel was to kill the prisoners, lest any of them should swim out, and escape.
42А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.
43But the centurion, willing to save Paul, kept them from their purpose; and commanded that they which could swim should cast themselves first into the sea , and get to land:
43Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;
44And the rest, some on boards, and some on broken pieces of the ship. And so it came to pass, that they escaped all safe to land.
44а остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.