Јеврејима 12
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kralice Bible (1613)
1Зато, дакле, и ми имајући око себе толику гомилу сведока, да одбацимо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена,
1Protož i my, takový oblak svědků vůkol majíce, odvrhouce všeliké břímě, i snadně obkličující nás hřích, skrze trpělivost konejme běh uloženého nám boje,
2гледајући на Начелника вере и Свршитеља Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божијег.
2Patříce na vůdce a dokonavatele víry Ježíše, kterýžto místo předložené sobě radosti strpěl kříž, opováživ se hanby, i posadil se na pravici trůnu Božího.
3Помислите, дакле, на Оног који је такво противљење против себе од грешника поднео, да не ослабе душе ваше и да вам не дотужи.
3A považte, kteraký jest ten, jenž snášel od hříšníků taková proti sobě odmlouvání, abyste neustávali, v myslech vašich hynouce.
4Јер још до крви не дођосте борећи се против греха,
4Ještě jste se až do krve nezprotivili, proti hříchu bojujíce.
5и заборависте утеху коју вам говори, као синовима: Сине мој! Не пуштај у немар карања Господња, нити губи воље кад те Он покара;
5A což jste zapomenuli na napomenutí, kteréž k vám jako k synům mluví: Synu můj, nepohrdej kázní Páně, aniž sobě stýskej, když od něho trestán býváš?
6Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина ког прима.
6Nebo kohož miluje Pán, tohoť tresce, a švihá každého, kteréhož za syna přijímá.
7Ако трпите карање, као синовима показује вам се Бог: јер који је син ког отац не кара?
7Jestliže kázeň snášíte, Bůh se vám podává jakožto synům. Nebo který jest syn, jehož by netrestal otec?
8Ако ли сте без карања, у коме сви део добише, дакле сте копилад, а не синови.
8Pakli jste bez kázně, kteréžto všickni synové účastni jsou, tedy jste cizoložňata, a ne synové.
9Ако су нам дакле телесни очеви наши карачи, и бојимо их се, како да не слушамо Оца духова, да живимо?
9Ano tělesné otce naše měli jsme, kteříž nás trestali, a měli jsme je u vážnosti; i zdaliž nemáme mnohem více poddáni býti Otci duchů, abychom živi byli?
10Јер они за мало дана, како им угодно беше, караху нас; а Овај на корист, да добијемо део од Његове светиње.
10A onino zajisté po nemnohé dny, jakž se jim vidělo, trestali, ale tento v věcech přeužitečných, totiž k tomu, abychom došli účastnosti svatosti jeho.
11Јер свако карање кад бива не чини се да је радост, него жалост; али после даће миран род правде онима који су научени њиме.
11Každé pak trestání, když přítomné jest, nezdá se býti potěšené, ale smutné, než potomť rozkošné ovoce spravedlnosti přináší těm, kteříž by v něm pocvičeni byli.
12Зато ослабљене руке и ослабљена колена исправите,
12Protož opuštěných rukou a zemdlených kolen posilňte,
13и стазе поравните ногама својим, да не сврне шта је хромо, него још да се исцели.
13A přímé kroky čiňte nohama svýma, aby, což zkulhavělo, do konce se nevyvinulo, ale raději uzdraveno bylo.
14Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа.
14Pokoje následujte se všechněmi a svatosti, bez níž žádný neuzří Pána,
15Гледајте да ко не остане без благодати Божије: да не узрасте какав корен горчине, и не учини пакост, и тим да се многи не опогане.
15Prohlédajíce k tomu bedlivě, aby někdo neodpadl od milosti Boží, a aby nějaký kořen hořkosti nepodrostl, a neučinil překážky, skrze nějž by poškvrněni byli mnozí;
16Да не буде ко курвар или опогањен, као Исав, који је за једно јело дао првородство своје.
16Aby někdo nebyl smilník, aneb ohyzdný, jako Ezau, kterýžto za jednu krmi prodal prvorozenství své.
17Јер знате да је и потом, кад хтеде да прими благослов, одбачен; јер покајање не нађе места, ако га и са сузама тражаше.
17Víte zajisté, že potom, chtěje dědičně dosáhnouti požehnání, pohrdnut jest. Nebo nenalezl místa ku pokání, ač ho koli s pláčem hledal.
18Јер не приступисте ка гори која се може опипати, и огњу разгорелом, облаку, и помрчини и олуји,
18Nebo nepřistoupili jste k hmotné hoře a k hořícímu ohni, a k vichru, a k mrákotě, a k bouři,
19и трубном гласу, и гласу речи, ког се одрекоше они који чуше, да не чују више речи;
19A zvuku trouby a k hlasu slov, kterýžto hlas kdož slyšeli, prosili, aby k nim nebylo více mluveno.
20јер не могаху да поднесу оно што се заповедаше: Ако се и звер дотакне до горе, биће камењем убијена.
20(Nebo nemohli snésti toho, což bylo praveno: A kdyby se i hovado dotklo hory, budeť ukamenováno, aneb šípem postřeleno.
21И тако страшно беше оно што се виде да Мојсије рече: Уплашио сам се и дрхћем.
21A tak hrozné bylo to, což viděli, že i Mojžíš řekl: Lekl jsem se, až se třesu.)
22Него, приступисте к сионској гори, и ка граду Бога Живога, Јерусалиму небеском, и многим хиљадама анђела,
22Ale přistoupili jste k hoře Sionu, a k městu Boha živého, Jeruzalému nebeskému, a k nesčíslnému zástupu andělů,
23к сабору и цркви првородних који су написани на небесима, и Богу, судији свих, и духовима савршених праведника,
23K veřejnému shromáždění a k církvi prvorozených, kteříž zapsáni jsou v nebesích, a k Bohu soudci všech, a k duchům spravedlivých dokonalých,
24и к Исусу, Посреднику завета новог, и крви кропљења, која боље говори неголи Авељева.
24A k prostředníku Nového Zákona Ježíšovi, a ku pokropení krví, lépe mluvící nežli Abelova.
25Али гледајте да се не одрекнете Оног који говори; јер кад они не утекоше који се одрекоше оног који пророковаше на земљи, а камоли ми који се одричемо небеског,
25Viztež, abyste neodpírali mluvícím. Nebo poněvadž onino neušli pomsty, kteříž odpírali tomu, jenž na zemi na místě Božím mluvil, čím více my, jestliže tím, kterýž s nebe mluví k nám, pohrdneme?
26ког глас потресе онда земљу, а сад обећа говорећи; још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо.
26Jehožto hlas tehdáž byl zemí pohnul, nyní pak propověděl, řka: Ještěť já jednou pohnu netoliko zemí, ale i nebem.
27А што вели: још једном, показује да ће се укинути оно што се помиче, као створено, да остане оно што се не помиче.
27A to, že dí: Ještě jednou, světle ukazuje pohnutelných věcí přenesení, jakožto rukama učiněných, aby zůstávaly ty, jenž jsou nepohnutelné.
28Зато, примајући царство непоколебано, да имамо благодат којом служимо за угодност Богу, с поштовањем и са страхом.
28Protož království přijímajíce nepohnutelné, mějmež milost, skrze kteroužto služme libě Bohu, s vážností a uctivostí.
29Јер је Бог наш огањ који спаљује.
29Neboť Bůh náš jest oheň spalující.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.