1. Самуилова 30
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Berean Standard Bible
1И трећи дан дође Давид са својим људима у Сиклаг, а Амалици беху ударили на јужну страну и на Сиклаг, и развалили Сиклаг и огњем га спалили.
1On the third day David and his men arrived in Ziklag, and the Amalekites had raided the Negev, attacked Ziklag, and burned it down.
2И беху заробили женскиње које беше онде, и мало и велико; али не беху убили никога, него их беху одвели и отишли својим путем.
2They had taken captive the women and all who were there, both young and old. They had not killed anyone, but had carried them off as they went on their way.
3И кад Давид дође са својим људима у град, а то град спаљен огњем, и жене њихове и синови и кћери њихове заробљене.
3When David and his men came to the city, they found it burned down and their wives and sons and daughters taken captive.
4И подиже Давид и народ који беше с њим глас свој, и плакаше докле већ не могоше плакати.
4So David and the troops with him lifted up their voices and wept until they had no strength left to weep.
5И обе жене Давидове заробише се, Ахиноама из Језраела и Авигеја из Кармила, жена Навалова.
5David’s two wives, Ahinoam of Jezreel and Abigail the widow of Nabal of Carmel, had been taken captive.
6И Давид беше на муци великој, јер народ говораше да га заспу камењем; јер жалостан беше сав народ, сваки за синовима својим и за кћерима својим; али се Давид охрабри у Господу Богу свом.
6And David was greatly distressed because the people spoke of stoning him, because the soul of every man grieved for his sons and daughters. But David found strength in the LORD his God.
7И рече Давид Авијатару свештенику сину Ахимелеховом: Узми оплећак за ме. И узе Авијатар оплећак за Давида.
7Then David said to Abiathar the priest, the son of Ahimelech, “Bring me the ephod.” So Abiathar brought it to him,
8И упита Давид Господа говорећи: Хоћу ли потерати ту чету? Хоћу ли је стигнути? А Господ му рече: Потерај, јер ћеш зацело стигнути и избавићеш.
8and David inquired of the LORD: “Should I pursue these raiders? Will I overtake them?” “Pursue them,” the LORD replied, “for you will surely overtake them and rescue the captives.”
9И пође Давид са шест стотина људи што беху с њим, и дођоше до потока Восора; и онде осташе једни.
9So David and his six hundred men went to the Brook of Besor, where some stayed behind
10А Давид са четири стотине људи потера даље, а двеста људи оста, који сусташе те не могоше прећи преко потока Восора.
10because two hundred men were too exhausted to cross the brook. But David and four hundred men continued in pursuit.
11И нађоше једног Мисирца у пољу, и доведоше га к Давиду, и дадоше му хлеба да једе и воде да пије,
11Now his men found an Egyptian in the field and brought him to David. They gave the man water to drink and food to eat—
12и дадоше му груду смокава и два грозда сува. И поједавши опорави се, јер три дана и три ноћи не беше ништа јео нити воде пио.
12a piece of a fig cake and two clusters of raisins. So he ate and was revived, for he had not had any food or water for three days and three nights.
13Тада му рече Давид: Чији си ти? И одакле си? А он рече: Ја сам родом Мисирац, слуга једног Амалика, а господар ме остави, јер се разболех пре три дана.
13Then David asked him, “To whom do you belong, and where are you from?” “I am an Egyptian,” he replied, “the slave of an Amalekite. My master abandoned me three days ago when I fell ill.
14Ударисмо на јужну страну херетејску и на Јудину и на јужну страну Халевову, и Сиклаг спалисмо огњем.
14We raided the Negev of the Cherethites, the territory of Judah, and the Negev of Caleb, and we burned down Ziklag.”
15А Давид му рече: Би ли ме могао одвести к тој чети? А он рече: Закуни ми се Богом да ме нећеш погубити ни издати у руке мом господару, па ћу те одвести к тој чети.
15“Will you lead me to these raiders?” David asked. And the man replied, “Swear to me by God that you will not kill me or deliver me into the hand of my master, and I will lead you to them.”
16И одведе га; и гле, они се беху раширили по свој земљи оној једући и пијући и веселећи се великим пленом који запленише из земље филистејске и из земље Јудине.
16So he led David down, and there were the Amalekites spread out over all the land, eating, drinking, and celebrating the great amount of plunder they had taken from the land of the Philistines and the land of Judah.
17И Давид их би од вечера до вечера другог дана, те нико не утече, осим четири стотине младића, који седавши на камиле побегоше.
17And David struck them down from twilight until the evening of the next day. Not a man escaped, except four hundred young men who fled, riding off on camels.
18И тако избави Давид све што беху узели Амалици, и обе жене своје избави Давид.
18So David recovered everything the Amalekites had taken, including his two wives.
19И ништа не изгубише, ни мало ни велико, ни синове ни кћери, ни шта од плена и од свега што им беху узели; све поврати Давид.
19Nothing was missing, young or old, son or daughter, or any of the plunder the Amalekites had taken. David brought everything back.
20Такође узе Давид и остале све овце и волове, које гонећи пред својом стоком говораху: Ово је плен Давидов.
20And he recovered all the flocks and herds, which his men drove ahead of the other livestock, calling out, “This is David’s plunder!”
21И кад се врати Давид к оним двеста људи који беху сустали те не могаше ићи за Давидом, и које остави на потоку Восору, изиђоше на сусрет Давиду и народу који беше с њим. И Давид приступивши к народу поздрави их.
21When David came to the two hundred men who had been too exhausted to follow him from the Brook of Besor, they came out to meet him and the troops with him. As David approached the men, he greeted them,
22Тада проговорише сви зли и неваљали људи између оних који су ишли с Давидом, и рекоше: Што нису ишли с нама, зато да им не дамо од плена који избависмо, него сваки жену своју и синове своје нека узму, па нек иду.
22but all the wicked and worthless men among those who had gone with David said, “Because they did not go with us, we will not share with them the plunder we recovered, except for each man’s wife and children. They may take them and go.”
23Али Давид рече: Немојте тако чинити, браћо моја, с оним што нам је дао Господ који нас је сачувао и дао нам у руке чету која беше изашла на нас.
23But David said, “My brothers, you must not do this with what the LORD has given us. He has protected us and delivered into our hands the raiders who came against us.
24И ко ће вас послушати у томе? Јер какав је део оном који иде у бој такав је и оном који остане код пртљага; једнако треба да поделе.
24Who will listen to your proposal? The share of the one who went to battle will match the share of the one who stayed with the supplies. They will share alike.”
25Тако би од тог дана унапредак, и то поста уредба и закон у Израиљу до данас.
25And so it has been from that day forward. David established this statute as an ordinance for Israel to this very day.
26И кад дође Давид у Сиклаг, посла он плена старешинама Јудиним, пријатељима својим, говорећи: Ево вам дар од плена непријатеља Господњих;
26When David arrived in Ziklag, he sent some of the plunder to his friends, the elders of Judah, saying, “Here is a gift for you from the plunder of the LORD’s enemies.”
27онима у Ветиљу, и онима у Рамоту на југу, и онима у Јатиру,
27He sent gifts to those in Bethel, Ramoth Negev, and Jattir;
28и онима у Ароиру, и онима у Сифмоту, и онима у Естемоји,
28to those in Aroer, Siphmoth, and Eshtemoa;
29и онима у Рахалу, и онима у градовима јерамеилским, и онима у градовима кенејским,
29to those in Racal and in the cities of the Jerahmeelites and Kenites;
30и онима у Орми, и онима у Хор-Асану, и онима у Атаху,
30to those in Hormah, Bor-ashan, and Athach;
31и онима у Хеврону и по свим местима у која је долазио Давид с људима својим.
31and to those in Hebron and in all the places where David and his men had roamed.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.