1 Самуел 20
Cornilescu Bible (1924), Cyrillic scriptTranslation
Cornilescu Bible (1924), Cyrillic script
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Давид а фуӂит дин Наиот, де лынгэ Рама. С-а дус ла Ионатан ши а зис: „Че-ам фэкут еу? Каре есте нелеӂюиря мя, каре есте пэкатул меу ынаинтя татэлуй тэу, де вря сэ-мь я вяца?”
1А Давид побеже из Најота у Рами, и дође и рече Јонатану: Шта сам учинио? Каква је кривица моја? И шта сам згрешио оцу твом, те тражи душу моју?
2Ионатан й-а рэспунс: „Феряскэ Думнезеу! Ну вей мури. Татэл меу ну фаче ничун лукру, фие маре, фие мик, фэрэ сэ-мь дя де штире. Пентру че мь-ар аскунде ел лукрул ачеста? Ну есте нимик.”
2А он му рече: Сачувај Боже! Нећеш ти погинути. Ево отац мој не чини ништа, ни велико ни мало, а да мени не каже; а како би то тајио од мене отац мој? Неће то бити.
3Давид а зис ярэшь, журынд: „Татэл тэу штие бине кэ ам кэпэтат тречере ынаинтя та ши ва фи зис: ‘Сэ ну штие Ионатан, кэч с-ар ынтриста.’ Дар виу есте Домнул ши виу есте суфлетул тэу кэ ну есте декыт ун пас ынтре мине ши моарте.”
3А Давид заклињући се опет рече: Отац твој зна добро да сам нашао љубав у тебе, па вели: Не треба да дозна за ово Јонатан, да се не ожалости. Али тако жив био Господ и тако жива била душа твоја, само је један корак између мене и смрти.
4Ионатан а зис луй Давид: „Пентру тине вой фаче тот че вей вря.”
4А Јонатан рече Давиду: Шта жели душа твоја? Ја ћу ти учинити.
5Ши Давид й-а рэспунс: „Ятэ кэ мыне есте лунэ ноуэ ши ар требуи сэ шед сэ мэнынк ку ымпэратул; ласэ-мэ сэ мэ дук ши сэ мэ аскунд ын кымпий пынэ ын сяра зилей а трея.
5И Давид рече Јонатану: Ево сутра је младина, кад треба с царем да једем, пусти ме дакле да се сакријем у пољу до треће вечери.
6Дакэ татэл тэу ва бэга де сямэ липса мя, сэ-й спуй: ‘Давид м-а ругат сэ-л лас сэ се дукэ пынэ ла Бетлеем, ын четатя луй, пентру кэ аколо се адуче пентру тоатэ фамилия о жертфэ де песте ан.’
6Ако запита за ме отац твој, ти реци: Врло ми се молио Давид да отрчи у Витлејем град свој, јер је онде годишња жртва свега рода његовог.
7Ши дакэ ва зиче: ‘Бине!’ атунч робул тэу н-аре нимик де темут, дар, дакэ-л ва апука мыния, сэ штий кэ пеиря мя есте лукру хотэрыт дин партя луй.
7Ако каже: Добро, биће миран слуга твој; ако ли се разгневи, знај да је зло наумио.
8Аратэ-ць дар драгостя пентру робул тэу, кэч ай фэкут ку робул тэу ун легэмынт ынаинтя Домнулуй. Ши дакэ есте врео нелеӂюире ын мине, я-мь ту вяца. Де че сэ мэ май дучь пынэ ла татэл тэу?”
8Учини, дакле, милост слузи свом, кад си веру Господњу ухватио са слугом својим; ако је каква кривица на мени, убиј ме сам, јер зашто би ме водио к оцу свом?
9Ионатан й-а зис: „Департе де тине гындул сэ ну-ць дау де штире дакэ вой афла кэ пеиря та есте лукру хотэрыт дин партя татэлуй меу ши аменинцэ сэ те ажунгэ!”
9А Јонатан му рече: Боже сачувај; јер да дознам да је отац мој наумио зло да те задеси, зар ти не бих јавио?
10Давид а зис луй Ионатан: „Чине-мь ва да де штире дакэ татэл тэу ць-ар рэспунде ку асприме?”
10А Давид рече Јонатану: Ко ће ми јавити ако ти отац одговори шта је зло?
11Ши Ионатан а зис луй Давид: „Вино, сэ ешим пе кымп.” Ши ау ешит амындой пе кымп.
11А Јонатан рече Давиду: Ходи да изађемо у поље. И изиђоше обојица у поље.
12Ионатан а зис луй Давид: „Яу мартор пе Домнул Думнезеул луй Исраел кэ вой черчета де апроапе пе татэл меу мыне сау поймыне ши, де ва гынди бине де Давид,
12И Јонатан рече Давиду: Господе Боже Израиљев! Кад искушам оца свог сутра у ово доба или прекосутра, и буде добро по Давида, ако не пошаљем к теби и не јавим ти,
13Домнул сэ Се поарте ку Ионатан ку тоатэ аспримя, дакэ ну вой тримите пе нимень сэ-ць дя де штире! Дакэ татэл меу ва гэси ку кале сэ-ць факэ рэу, ярэшь ыць вой да де штире ши те вой лэса сэ плечь, ка сэ те дучь ын паче, ши Домнул сэ фие ку тине кум а фост ку татэл меу!
13нека Господ учини тако Јонатану и тако нека дода. Ако ли отац мој буде наумио да ти учини зло, ја ћу ти јавити, и оправићу те, и отићи ћеш с миром; и Господ нека буде с тобом као што је био с оцем мојим.
14Дакэ вой май трэи, сэ те порць фацэ де мине ку о бунэтате ка а Домнулуй ши, дакэ вой мури,
14А и ти, докле сам жив, чинићеш мени милост Господњу да не погинем;
15сэ ну ыць ындепэртезь ничодатэ бунэтатя фацэ де каса мя, нич кяр кынд Домнул ва нимичи пе фиекаре дин врэжмаший луй Давид де пе фаца пэмынтулуй.
15и нећеш ускратити милости своје дому мом довека, ни онда кад Господ истреби све непријатеље Давидове са земље.
16Кэч Ионатан а фэкут легэмынт ку каса луй Давид! Домнул сэ Се рэзбуне пе врэжмаший луй Давид!”
16Тако Јонатан учини веру с домом Давидовим говорећи: Господ нека тражи из руку непријатеља Давидових.
17Ионатан а ынтэрит ши май мулт фацэ де Давид драгостя пе каре о авя пентру ел, кэч ыл юбя ка пе суфлетул луй.
17И још закле Јонатан Давида љубављу својом к њему, јер га љубљаше као своју душу
18Ионатан й-а зис: „Мыне есте лунэ ноуэ; се ва бэга де сямэ липса та, кэч локул тэу ва фи гол.
18Потом рече му Јонатан: Сутра је младина, и питаће се за те, јер ће твоје место бити празно.
19Сэ те коборь а трея зи пынэ ын фундул локулуй ын каре те аскунсесешь ын зиуа кынд ку ынтымпларя ачея ши сэ рэмый лынгэ пятра Езел.
19А ти чекај до трећег дана, па онда отиди брзо и дођи на место где си се био сакрио кад се ово радило, и седи код камена Езила.
20Еу вой траӂе трей сэӂець ынспре пятра ачаста, ка ши кынд аш лови ла цинтэ.
20А ја ћу бацити три стреле украј тог камена, као да гађам белегу.
21Ши вой тримите ун тынэр ши-й вой зиче: ‘Ду-те де гэсеште сэӂециле!’ Дакэ-й вой зиче: ‘Ятэ кэ сэӂециле сунт динкоаче де тине, я-ле!’ атунч сэ вий, кэч есте паче пентру тине ши н-ай сэ те темь де нимик, виу есте Домнул!
21И ево послаћу момка говорећи му: Иди, нађи стреле. Ако кажем момку: Ето стреле су за тобом овамо ближе, дигни их; тада дођи, добро је по те, и неће ти бити ништа, тако жив био Господ!
22Дар, дакэ вой зиче тынэрулуй: ‘Ятэ кэ сэӂециле сунт динколо де тине’, атунч сэ плечь, кэч Домнул те тримите.
22Ако ли овако кажем момку: Ето стреле су пред тобом, тамо даље; онда иди, јер те Господ шаље.
23Домнул есте мартор пе вечие пентру кувынтул пе каре ни л-ам дат унул алтуя.”
23А за ове речи што рекосмо ја и ти, ево, Господ је сведок између мене и тебе довека.
24Давид с-а аскунс ын кымп. А венит луна ноуэ ши ымпэратул а луат лок ла оспэц ка сэ мэнынче.
24Потом се Давид сакри у пољу; и дође младина, и цар седе за сто да једе.
25Ымпэратул а шезут ка де обичей пе скаунул луй, лынгэ перете. Ионатан с-а скулат ши Абнер а шезут лынгэ Саул, дар локул луй Давид а рэмас гол.
25А кад цар седе на своје место, по обичају на место код зида, Јонатан уста, а Авенир седе до Саула, а место Давидово беше празно.
26Саул н-а зис нимик ын зиуа ачея, „кэч”, зичя ел, „с-а ынтымплат: ел ну есте курат, негрешит ну есте курат”.
26И Саул не рече ништа онај дан, јер мишљаше, догодило му се штагод, те није чист, зацело није чист.
27А доуа зи, зиуа а доуа а луний ной, локул луй Давид ера тот гол. Ши Саул а зис фиулуй сэу Ионатан: „Пентру че н-а венит фиул луй Исай ла масэ нич ерь, нич азь?”
27А сутрадан, други дан месеца, опет беше празно место Давидово, а Саул рече Јонатану сину свом: Зашто син Јесејев не дође на обед ни јуче ни данас?
28Ионатан а рэспунс луй Саул: „Давид мь-а черут вое сэ се дукэ ла Бетлеем.
28А Јонатан одговори Саулу: Врло ме је молио Давид да отиде до Витлејема,
29Ел а зис: ‘Дэ-мь друмул, те рог, кэч авем ын четате о жертфэ де фамилие, ши фрате-меу мь-а спус лукрул ачеста, деч, дакэ ам кэпэтат тречере ынаинтя та, дэ-мь вое сэ мэ дук ын грабэ сэ-мь вэд фраций.’ Пентру ачея н-а венит ла маса ымпэратулуй.”
29рекавши: Пусти ме, јер породица наша има жртву у граду, и сам ми је брат заповедио; ако сам, дакле, нашао милост пред тобом, да отидем и видим браћу своју. Зато није дошао на царев обед.
30Атунч, Саул с-а апринс де мыние ымпотрива луй Ионатан ши й-а зис: „Фиу рэу ши неаскултэтор, ну штиу еу кэ ць-ай луат ка приетен пе фиул луй Исай, спре рушиня та ши спре рушиня мамей тале?
30Тада се разгневи Саул на Јонатана, те му рече: Неваљали и непослушни сине! Зар ја не знам да си изабрао сина Јесејевог себи на срамоту и на срамоту својој неваљалој мајци?
31Кэч, кытэ време ва трэи фиул луй Исай пе пэмынт, ну ва фи линиште нич пентру тине, нич пентру ымпэрэция та. Ши акум тримите сэ-л кауте ши сэ ми-л адукэ, фииндкэ есте вредник де моарте.”
31Јер, докле је жив син Јесејев на земљи, нећеш се утврдити ни ти ни царство твоје; зато пошљи сада и доведи га к мени, јер је заслужио смрт.
32Ионатан а рэспунс татэлуй сэу, Саул, ши й-а зис: „Пентру че сэ фие оморыт? Че а фэкут?”
32А Јонатан одговори Саулу оцу свом и рече му: Зашто да се погуби? Шта је учинио?
33Ши Саул шь-а ындрептат сулица спре ел, ка сэ-л ловяскэ. Ионатан а ынцелес кэ ера лукру хотэрыт дин партя татэлуй сэу сэ омоаре пе Давид.
33Тада се Саул баци копљем на њ да га убије. Тада виде Јонатан да је отац његов наумио убити Давида.
34С-а скулат де ла масэ ынтр-о мыние апринсэ ши н-а луат делок парте ла масэ ын зиуа а доуа а луний ной, кэч ера мыхнит дин причина луй Давид, пентру кэ татэл сэу ыл окэрысе.
34И уста Јонатан од стола његовог, и ништа не једе други дан по младини; јер се забрину за Давида, што га отац осрамоти.
35А доуа зи де диминяцэ, Ионатан с-а дус пе кымп ын локул ын каре се ынвоисе ку Давид ши ера ынсоцит де ун бэецаш.
35А кад би ујутру, изађе Јонатан у поље у време како беше уговорио с Давидом, и с њим једно момче.
36Ел й-а зис: „Дэ фуга ши гэсеште сэӂециле пе каре ле вой траӂе.” Бэятул а алергат, ши Ионатан а трас о сэӂятэ каре а трекут динколо де ел.
36И рече момку свом: Трчи да ми нађеш стреле које ћу пустити. И момче отрча, а он пусти стрелу преко њега.
37Кынд а ажунс бэятул ла локул унде ера сэӂята пе каре о трэсесе Ионатан, Ионатан а стригат дупэ ел: „Ятэ кэ сэӂята есте динколо де тине.”
37А кад дође момак до места куда беше застрелио Јонатан, викну Јонатан за момком говорећи: Није ли стрела даље напред?
38Й-а стригат ярэшь: „Юте, грэбеште-те, ну те опри!” Ши бэятул луй Ионатан а стрынс сэӂециле ши с-а ынторс ла стэпынул луй.
38Још викну Јонатан за момком: Брже, не стој. И момак Јонатанов покупи стреле, и врати се господару свом.
39Бэятул ну штия нимик: нумай Ионатан ши Давид ынцелеӂяу лукрул ачеста.
39Али момак не знаше ништа, само Јонатан и Давид знаху шта је.
40Ионатан а дат бэятулуй армеле ши й-а зис: „Ду-те ши ду-ле ын четате.”
40И Јонатан даде оружје своје момку који беше с њим, и рече му: Иди, однеси у град.
41Дупэ плекаря бэятулуй, Давид с-а скулат дин партя де мязэзи, апой с-а арункат ку фаца ла пэмынт ши с-а ынкинат де трей орь. Чей дой приетень с-ау ымбрэцишат ши ау плынс ымпреунэ. Давид май алес се прэпэдя плынгынд.
41И кад момак отиде, Давид уста с јужне стране и паде ничице на земљу, и поклони се три пута, и пољубише се, и плакаше обојица, а Давид особито.
42Ши Ионатан а зис луй Давид: „Ду-те ын паче, акум кынд ам журат амындой ын Нумеле Домнулуй, зикынд: ‘Домнул сэ фие пе вечие ынтре мине ши тине, ынтре сэмынца мя ши сэмынца та!’” Давид с-а скулат ши а плекат, яр Ионатан с-а ынторс ын четате.
42И рече Јонатан Давиду: Иди с миром, као што смо се заклели обојица именом Господњим рекавши: Господ да је сведок између мене и тебе и између мог семена и твог семена довека.
no verse 43 in this text
43И тако Давид уставши отиде, а Јонатан се врати у град.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.