Genesis 42
Berean Standard BibleTranslation
Berean Standard Bible
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1When Jacob learned that there was grain in Egypt, he said to his sons, “Why are you staring at one another?”
1А Јаков видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: Шта гледате један на другог?
2“Look,” he added, “I have heard that there is grain in Egypt. Go down there and buy some for us, so that we may live and not die.”
2И рече: Ето чујем да у Мисиру има жита; идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.
3So ten of Joseph’s brothers went down to buy grain from Egypt.
3И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.
4But Jacob did not send Joseph’s brother Benjamin with his brothers, for he said, “I am afraid that harm might befall him.”
4А Венијамина брата Јосифовог не пусти отац с браћом говорећи: Да га не би задесило како зло.
5So the sons of Israel were among those who came to buy grain, since the famine had also spread to the land of Canaan.
5И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер беше глад у земљи хананској.
6Now Joseph was the ruler of the land; he was the one who sold grain to all its people. So when his brothers arrived, they bowed down before him with their faces to the ground.
6А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.
7And when Joseph saw his brothers, he recognized them, but he treated them as strangers and spoke harshly to them. “Where have you come from?” he asked. “From the land of Canaan,” they replied. “We are here to buy food.”
7А Јосиф угледавши браћу позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: Одакле сте дошли? А они рекоше: Из земље хананске, да купимо хране.
8Although Joseph recognized his brothers, they did not recognize him.
8Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.
9Joseph remembered his dreams about them and said, “You are spies! You have come to see if our land is vulnerable.”
9И опомену се Јосиф снова које је снио за њих; и рече им: Ви сте уходе; дошли сте да видите где је земља слаба.
10“Not so, my lord,” they replied. “Your servants have come to buy food.
10А они му рекоше: Нисмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.
11We are all sons of one man. Your servants are honest men, not spies.”
11Сви смо синови једног човека, поштени људи, никада нису слуге твоје биле уходе.
12“No,” he told them. “You have come to see if our land is vulnerable.”
12А он им рече: Није истина, него сте дошли да видите где је земља слаба.
13But they answered, “Your servants are twelve brothers, the sons of one man in the land of Canaan. The youngest is now with our father, and one is no more.”
13А они рекоше: Нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једног човека у земљи хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашег, а једног нема више.
14Then Joseph declared, “Just as I said, you are spies!
14А Јосиф им рече: Кажем ја да сте ви уходе.
15And this is how you will be tested: As surely as Pharaoh lives, you shall not leave this place unless your youngest brother comes here.
15Него хоћу да се уверим овако: тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође овамо најмлађи брат ваш.
16Send one of your number to get your brother; the rest of you will be confined so that the truth of your words may be tested. If they are untrue, then as surely as Pharaoh lives, you are spies!”
16Пошљите једног између себе нека доведе брата вашег, а ви ћете остати овде у тамници, па ћу видети је ли истина шта говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон.
17So Joseph imprisoned them for three days,
17И затвори их у тамницу на три дана.
18and on the third day he said to them, “I fear God. So do this and you will live:
18А трећи дан рече им Јосиф: Ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:
19If you are honest, leave one of your brothers in custody while the rest of you go and take back grain to relieve the hunger of your households.
19Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.
20Then bring your youngest brother to me so that your words can be verified, that you may not die.” And to this they consented.
20Па онда доведите к мени најмлађег брата свог да се посведоче речи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.
21Then they said to one another, “Surely we are being punished because of our brother. We saw his anguish when he pleaded with us, but we would not listen. That is why this distress has come upon us.”
21И рекоше један другом: Доиста се огрешисмо о брата свог, јер видесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.
22And Reuben responded, “Didn’t I tell you not to sin against the boy? But you would not listen. Now we must account for his blood!”
22А Рувим одговори им говорећи: Нисам ли вам говорио: Немојте се грешити о дете? Али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова.
23They did not realize that Joseph understood them, since there was an interpreter between them.
23А они не знаху да их Јосиф разуме, јер се с њим разговараху преко тумача.
24And he turned away from them and wept. When he turned back and spoke to them, he took Simeon from them and had him bound before their eyes.
24А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узевши између њих Симеуна веза га пред њима.
25Then Joseph gave orders to fill their bags with grain, to return each man’s silver to his sack, and to give them provisions for their journey. This order was carried out,
25И заповеди Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце шта је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.
26and they loaded the grain on their donkeys and departed.
26И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.
27At the place where they lodged for the night, one of them opened his sack to get feed for his donkey, and he saw his silver in the mouth of the sack.
27А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца свог у једној гостионици, виде новце своје озго у врећи.
28“My silver has been returned!” he said to his brothers. “It is here in my sack.” Their hearts sank, and trembling, they turned to one another and said, “What is this that God has done to us?”
28И рече браћи својој: Ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другом: Шта нам то учини Бог?
29When they reached their father Jacob in the land of Canaan, they described to him all that had happened to them:
29И дошавши к Јакову оцу свом у земљу хананску, приповедише му све што им се догоди, говорећи:
30“The man who is lord of the land spoke harshly to us and accused us of spying on the country.
30Оштро говораше с нама човек, који заповеда у оној земљи, и дочека нас као уходе.
31But we told him, ‘We are honest men, not spies.
31А кад му рекосмо: Ми смо поштени људи, никад нисмо били уходе;
32We are twelve brothers, sons of one father. One is no more, and the youngest is now with our father in the land of Canaan.’
32било нас је дванаест браће, синова оца нашег; једног већ нема, а најмлађи је данас код оца нашег у земљи хананској;
33Then the man who is lord of the land said to us, ‘This is how I will know whether you are honest: Leave one brother with me, take food to relieve the hunger of your households, and go.
33рече нам човек, који заповеда у оној земљи: Овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једног између себе оставите код мене, а шта вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.
34But bring your youngest brother back to me so I will know that you are not spies but honest men. Then I will give your brother back to you, and you can trade in the land.’”
34После доведите к мени брата свог најмлађег, да се уверим да нисте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.
35As they began emptying their sacks, there in each man’s sack was his bag of silver! And when they and their father saw the bags of silver, they were dismayed.
35А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи беху у завежљају новци његови; и видевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.
36Their father Jacob said to them, “You have deprived me of my sons. Joseph is gone and Simeon is no more. Now you want to take Benjamin. Everything is going against me!”
36И рече им Јаков отац њихов: Потрсте ми децу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.
37Then Reuben said to his father, “You may kill my two sons if I fail to bring him back to you. Put him in my care, and I will return him.”
37А Рувим проговори и рече оцу свом: Два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.
38But Jacob replied, “My son will not go down there with you, for his brother is dead, and he alone is left. If any harm comes to him on your journey, you will bring my gray hair down to Sheol in sorrow.”
38А он рече: Неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили би сте ме стара с тугом у гроб.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.