1. Солуњанима 2
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Berean Standard Bible
1Јер сами знате, браћо, улазак наш к вама да не би узалуд;
1You yourselves know, brothers, that our visit to you was not in vain.
2него пострадавши пре и осрамоћени бивши, као што знате, у Филиби, ослободисмо се у Богу свом казивати вама јеванђеље Божије с великом борбом.
2As you are aware, we had already endured suffering and shameful treatment in Philippi. But in the face of strong opposition, we were bold in our God to speak to you the gospel of God.
3Јер утеха наша није од преваре, ни од нечистоте, ни у лукавству;
3For our appeal does not arise from deceit or ulterior motives or trickery.
4него како нас окуша Бог да смо верни да примимо јеванђеље, тако говоримо, не као људима угађајући него Богу који куша срца наша.
4Instead, we speak as those approved by God to be entrusted with the gospel, not in order to please men but God, who examines our hearts.
5Јер никад из ласкања не говорисмо к вама, као што знате, нити из узрока лакомства: Бог је сведок;
5As you know, we never used words of flattery or any pretext for greed. God is our witness!
6нити тражећи од људи славе, ни од вас, ни од других.
6Nor did we seek praise from you or from anyone else, although as apostles of Christ we had authority to demand it.
7Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли; али бисмо кротки међу вама, као што дојилица негује своју децу.
7On the contrary, we were gentle among you, like a nursing mother caring for her children.
8Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије, него и душе своје, јер сте нам омилели.
8We cared so deeply that we were delighted to share with you not only the gospel of God, but our own lives as well. That is how beloved you have become to us.
9Јер памтите, браћо, труд наш и посао: јер дан и ноћ радећи да не досадисмо ниједном од вас, проповедасмо вам јеванђеље Божије.
9Surely you recall, brothers, our labor and toil. We worked night and day so that we would not be a burden to anyone while we proclaimed to you the gospel of God.
10Ви сте сведоци и Бог како свети и праведни и без кривице бисмо вама који верујете,
10You are witnesses, and so is God, of how holy, righteous, and blameless our conduct was among you who believed.
11као што знате да сваког од вас као отац децу своју
11For you know that we treated each of you as a father treats his own children—
12молисмо и утешавасмо, и сведочисмо вам да живите као што се пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу.
12encouraging you, comforting you, and urging you to walk in a manner worthy of God, who calls you into His own kingdom and glory.
13Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас реч чувења Божијег примисте не као реч човечију, него (као што заиста јесте) реч Божију, која и чини у вама који верујете.
13And we continually thank God because, when you received the word of God that you heard from us, you accepted it not as the word of men, but as the true word of God—the word which is now at work in you who believe.
14Јер ви, браћо, прођосте као цркве Божије које су у Јудеји у Христу Исусу; јер тако и ви пострадасте од свог рода као и они од Јевреја,
14For you, brothers, became imitators of the churches of God in Judea that are in Christ Jesus. You suffered from your own countrymen the very things they suffered from the Jews,
15који убише и Господа Исуса и пророке Његове, и који нас истераше, и Богу не угодише, и који се свим људима противе,
15who killed both the Lord Jesus and their own prophets, and drove us out as well. They are displeasing to God and hostile to all men,
16и забрањују нам казивати незнабошцима да се спасу; да испуне грехе своје свагда; али напослетку дође гнев на њих.
16hindering us from telling the Gentiles how they may be saved. As a result, they continue to heap up their sins to full capacity; the utmost wrath has come upon them.
17А ми, браћо, осиротивши за вама неко време лицем а не срцем, већма хићасмо да видимо лице ваше с великом жељом.
17Brothers, although we were torn away from you for a short time (in person, not in heart), our desire to see you face to face was even more intense.
18Зато хтедосмо да дођемо к вама, ја Павле једном и другом, и забрани нам сотона.
18For we wanted to come to you—indeed I, Paul, tried again and again—but Satan obstructed us.
19Јер ко је наша нада или радост, или венац славе? Нисте ли и ви пред Господом нашим Исусом Христом о Његовом доласку?
19After all, who is our hope, our joy, our crown of boasting, if it is not you yourselves in the presence of our Lord Jesus at His coming?
20Јер сте ви наша слава и радост.
20You are indeed our glory and our joy.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.