1 Thessalonians 2
World English BibleTranslation
World English Bible
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1For you yourselves know, brothers, our visit to you wasn’t in vain,
1Јер сами знате, браћо, улазак наш к вама да не би узалуд;
2but having suffered before and been shamefully treated, as you know, at Philippi, we grew bold in our God to tell you the Good News of God in much conflict.
2него пострадавши пре и осрамоћени бивши, као што знате, у Филиби, ослободисмо се у Богу свом казивати вама јеванђеље Божије с великом борбом.
3For our exhortation is not of error, nor of uncleanness, nor in deception.
3Јер утеха наша није од преваре, ни од нечистоте, ни у лукавству;
4But even as we have been approved by God to be entrusted with the Good News, so we speak—not as pleasing men, but God, who tests our hearts.
4него како нас окуша Бог да смо верни да примимо јеванђеље, тако говоримо, не као људима угађајући него Богу који куша срца наша.
5For neither were we at any time found using words of flattery, as you know, nor a cloak of covetousness (God is witness),
5Јер никад из ласкања не говорисмо к вама, као што знате, нити из узрока лакомства: Бог је сведок;
6nor seeking glory from men (neither from you nor from others), when we might have claimed authority as apostles of Christ.
6нити тражећи од људи славе, ни од вас, ни од других.
7But we were gentle among you, like a nursing mother cherishes her own children.
7Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли; али бисмо кротки међу вама, као што дојилица негује своју децу.
8Even so, affectionately longing for you, we were well pleased to impart to you not the Good News of God only, but also our own souls, because you had become very dear to us.
8Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије, него и душе своје, јер сте нам омилели.
9For you remember, brothers, our labor and travail; for working night and day, that we might not burden any of you, we preached to you the Good News of God.
9Јер памтите, браћо, труд наш и посао: јер дан и ноћ радећи да не досадисмо ниједном од вас, проповедасмо вам јеванђеље Божије.
10You are witnesses with God how holy, righteously, and blamelessly we behaved ourselves toward you who believe.
10Ви сте сведоци и Бог како свети и праведни и без кривице бисмо вама који верујете,
11As you know, we exhorted, comforted, and implored every one of you, as a father does his own children,
11као што знате да сваког од вас као отац децу своју
12to the end that you should walk worthily of God, who calls you into his own Kingdom and glory.
12молисмо и утешавасмо, и сведочисмо вам да живите као што се пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу.
13For this cause we also thank God without ceasing that when you received from us the word of the message of God, you accepted it not as the word of men, but as it is in truth, God’s word, which also works in you who believe.
13Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас реч чувења Божијег примисте не као реч човечију, него (као што заиста јесте) реч Божију, која и чини у вама који верујете.
14For you, brothers, became imitators of the assemblies of God which are in Judea in Christ Jesus; for you also suffered the same things from your own countrymen, even as they did from the Jews
14Јер ви, браћо, прођосте као цркве Божије које су у Јудеји у Христу Исусу; јер тако и ви пострадасте од свог рода као и они од Јевреја,
15who killed both the Lord Jesus and their own prophets, and drove us out, and don’t please God, and are contrary to all men,
15који убише и Господа Исуса и пророке Његове, и који нас истераше, и Богу не угодише, и који се свим људима противе,
16forbidding us to speak to the Gentiles that they may be saved, to fill up their sins always. But wrath has come on them to the uttermost.
16и забрањују нам казивати незнабошцима да се спасу; да испуне грехе своје свагда; али напослетку дође гнев на њих.
17But we, brothers, being bereaved of you for a short season in presence, not in heart, tried even harder to see your face with great desire,
17А ми, браћо, осиротивши за вама неко време лицем а не срцем, већма хићасмо да видимо лице ваше с великом жељом.
18because we wanted to come to you—indeed, I, Paul, once and again—but Satan hindered us.
18Зато хтедосмо да дођемо к вама, ја Павле једном и другом, и забрани нам сотона.
19For what is our hope, or joy, or crown of rejoicing? Isn’t it even you, before our Lord Jesus at his coming?
19Јер ко је наша нада или радост, или венац славе? Нисте ли и ви пред Господом нашим Исусом Христом о Његовом доласку?
20For you are our glory and our joy.
20Јер сте ви наша слава и радост.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.